Дуго очекивани међународни фестивал у Прилепу, назван по нашем митском (или не) јунаку Краљевићу Марку (на македонском „Крали Марко“), је коначно дошао на ред у периоду од 3-5. априла. Из Београда је у почетку планирала већа група пењача да се упути ка југу, у топлије крајеве, али је прогноза непосредно пред само такмичење најавила кишу, чак и снег, па су многи одустали. Ипак, они најупорнији имали су вере да ће прогноза погрешити, те су спаковали своје ранчеве и одлучили да ипак оду. Петорица су кренули колима, а још петоро у два таласа, аутобусом. Укупно десет такмичара из Србије, представници ПК „Победа“, СПК „Вертикал“ и СПК „Гранит“.
Ја сам се на такмичење упутио аутобусом са мојим незаменљивим партнером, Јеленом Јаковљевић, а наш други такмичар, Слободан Буловић, кренуо је дан раније колима са Жарком Јевремовићем, дугогодишњим пријатељем и председником СПК „Гранит“, и још тројицом његових такмичара. Не зна се да ли је било теже њима петорици, који су са препуним гепеком путовали, држећи још ранчеве у крилу, или нама који смо кренули у петак вече, да би након 11 часова пута стигли таман на почетак такмичења, онако неиспавани и раштимовани, након слетања Галеб превоза.
У Прилепу нас је сачекао Влада Трповски, председник спортско-пењачке федерације Македоније, па смо након јутарње кафице у центру Прилепа, у чувеном пењачком кафићу „Арт“, који је препун разних анегдота пењача из Словеније, Француске, Бугарске, Грчке, Италије, и шире, спаковали се у његов ауто, и упутили на локацију за пењање.
Такмичење је организовано на масиву поред самог града Прилепа, 550 километара јужно од Београда. Највиши врх Златоврв се налази на висини од 1422 мнв, а мало испод њега стари манастир Трескавец, који је скоро цео изгорео у пожару. Ипак, један монах и даље се бори и одржава службу како би манастир био отворен за молитву и посете.
Сектор који је био намењен за такмичарски део фестивала налази се свега стотинак метара од зидина манастира, гледано ка северу. А километрима у круг, на обронцима масива, могу се видети стотине хектара мањих и већих болдера, али такође и виших стена, неопремљених, на којима се могу вежбати алпинистички успони са традиционалном опремом.
Чим смо дошли на паркинг испред манастира, видели смо мноштво људи, пењача и посматрача, који су се спремали за такмичење. Било је ту такмичара из Француске, Словеније, Македоније и Србије. Нажалост Бугари, Грци, Хрвати и Италијани који су најавили долазак, одустали су због лоше прогнозе, јер су скоро сви планирали да остану после фестивала још целу недељу, а пошто су се предвиђале падавине, то им није ишло на руку. Мени, који сам први пут на неком међународном скупу, деловало је скоро као са неких пењачких филмова, можда је фалило мало више сунца да би тако заиста и било.
Након регистрације, преузели смо такмичарски лист, мајицу, кесице македонске варијанте мултивите, која је била један од спонзора такмичења, а онда се могао подићи шатор, и пошто није било времена за одмор, успутни оброк уз брзинско пресвлачење нас је довело на само отварање такмичења. Христо Белокапоски је био званични организатор такмичења, па нам је објаснио правила, и потом отворио фестивал.
Припремљена су била три болдер проблема за мушку категорију, сваки тежи од претходног, са хватовима који су представљали бонус (нешто као зона). Даме су имале два болдер проблема, на другим стенама. Ниска температура и умерено јак ветар су поприлично отежавали загревање пре самог пењања, али је уз доста слојева сваки такмичар успео некако да спреми тетиве да издрже оно што их чека. Први болдер проблем није био много захтеван, оцене око 6а можда, и већина такмичара га је попела, као и Слоба и ја. Али други је већ успео да нас намучи мало више. Оцене око 6ц+ рецимо, улаз у плафону, па излаз на оборену плочу са кримповима, и после слоперасти прелаз на високи излаз самог болдера. 
Био је тежак и технички и психички, јер је пад био поприлично незгодан, па се такмичари или нису усуђивали да изађу, или да скоче, па су морали да попну. У првом покушају сам успео да прођем бонус хват, али нисам изашао преко слопера даље. Други покушај је био чисто реда ради, јер су се прсти толико охладили да буквално нисам осећао шта држим. За разлику од мене, Слоба је успео да се избори са проблемом и да га попне.
Правило је налагало да само они који су попели прва два болдера иду у финалну борбу, тако да је Слоба прошао даље, а ја са једним попетим и једним бонусом, остао сам да гледам. Поред њега у финале је ушао и Жарко, од представника из Србије, као још 7 других такмичара.
Болдер проблем је био захтеван, веома. Улаз у плафону, па онда у пречкање преко брида, хватајући саме кримпове и контра дилфере, до велике слоперасте ивице. Ту је био детаљ, јер је изгледало немогуће да се пређе. Организатор је дао свима по четири покушаја, с тим што се радило у ротацији. У првом нико није прошао даље од ивице, али је у другом такмичар из Словеније пронашао два кримпа лево од слопера, тако да је то био једини начин да се изађе. Већ у следећем кругу је један од такмичара успео да одломи део доњег кримпа и тако отежао излазак, али је Словенац успео да попне и тако себи осигурао прво место. Том приликом је Слоба испао из другог круга финалне борбе, али је Жарко остао, и тако су обезбедили себи шесто и четврто место.
Нажалост, болдери за даме су били сасвим други, тако да нисам успео у потпуности да испратим такмичење у женској конкуренцији, али смо сви у више наврата бодрили једину представницу из Србије, Јелену Јаковљевић.
Након завршетка такмичења, уследило је пењање болдера по избору. Првенствено су пењани болдери у истом сектору, а онда смо се колективно, након краћег ручка, упутили јужније, на сектор испод полеталишта параглајдериста, где је било буквално море стена, са погледом на Прилеп и околне планине као што су Ниџе, Кожуф, Козјак, Баба, Галичица, и др. Пењали смо у неком сектору који смо пронашли у водичу, проблеме оцена од 6а до 7а+, па и теже. Неки су нам легли као лакши, а неки су нас и намучили, док су они трећи остали непопети, са траговима наше крви на њима. Шаке су биле рањене, кожа поједена, али осмех није силазио са лица након што се пењање привело крају, кад је мрак већ почео да се ближи.
Увече је организовано проглашење победника у неком објекту, који је обична правоугаона ниска кућа, са дугачком трпезаријом, која у исто време представља и оставу за дрва, а у продужетку се налази кухиња коју смо користили за време камповања, али, нити је планинарски дом, нити је манастирски објекат. 
За разлику од напете борбе у мушкој конкуренцији, прво место у женској конкуренцији је филигранским стилом пењања освојила такмичарка СПК „Вертикал“, Јелена Јаковљевић, а друго и треће место су заузеле македонске такмичарке. У мушкој конкуренцији је прво место узео такмичар из Словеније, а на другом и трећем су се нашли македонски пењачи. Огранизатор је обезбедио дуксеве за прва три места, а мајице за четврту позицију, такође је обезбедио пиће и храну за све присутне, на журци, која је уследила након проглашења, и трајала до касних часова. Овом приликом се захваљујемо на одличној организацији, која би требала да научи и нас у Србији како да подигнемо ниво самих такмичења.
Неки су остали на журци и дружењу, а неки смо отишли и да спавамо, планирајући да недељу проведемо као пењачки дан. Ипак, не бива све као што се планира. Проблем хладноће који је мучио остале претходне ноћи решен је тако што су спавали у кући, поред пећи „бубњаре“. Јеца и ја нисмо имали тај проблем, али нас је нагиб терена намучио, па смо целе ноћи пузали по шатору како не би изашли на доњи излаз. Ипак, оно што нас је све шокирало, али и одушевило, десило се следећег јутра. Отворивши очи, видео сам нешто чудно на шатору, али сам мислио да сањам. Погледавши напољу, имао сам шта и да видим, све је било бело, са нешто више од 5 цм новог покривача. Прелеп призор, али је значио да неће бити пењања.
Убрзо након буђења смо се окупили поново у трпезарији где је била журка, и после доручка, договарали да ли да пењемо неке превисне болдере у нижим крајевима, или да смишљамо нову занимацију. Пошто је већина учесника из Србије остајала, организовали су се са осталим пењачима да се спусте у ниже крајеве, како би нашли сувље болдере, а Јеца и ја смо се одлучили на пешачку туру са свом опремом, до Прилепа, кроз стене, старим римским путем. Када смо већ били спремни за покрет, око поднева, снег у око камп зоне био је скоро истопљен, што је значило да је у нижим крајевим могуће пењање, али обзиром да смо имали аутобус у 19 часова, морали смо да кренемо ка Прилепу, док је Слоба са остатком већ увелико био на путу до болдера.
Пут кроз болдере ка сектору Камена баба, где смо иначе планирали да посетимо и другаре пењаче, води старим римским путем, са још видљивим остацима нечега што се може назвати данашњим ивичњаком, на појединим местима. У једном делу се пролази поред „беле чешне“, што је заправо бела чесма, само на македонском, а то је заиста извор далеко међу болдерима. За два сата се лаганом шетњом стиже до Прилепа, а сам крај пута је мало разочаравајућ, јер приближавањем цивилизацији, ђубрета је све више, али утисак са прелепог викенда је успео да надомести ружну слику прилепског предграђа. Успут нас је у више наврата ухватила киша, а већ у граду је падала без престанка, мада лагано.
На аутобус смо стигли, чак и поранили, па смо могли на миру да сумирамо утиске и планирамо даља заједничка путовања. Свакако ће болдери код Прилепа бити једно од тих акција.
Слоба је остао у прилепу још два дана, која ми је касније препричао на следећи начин:
„Било је хладно и облачно, али смо пењали болдер стене несмањеном страшћу наредних 2-3 сата на једном од сектора на локалитету Камена баба. Ту сам попео више болдера тежина од 6а до 6ц. Потом је почела да пада лагана киша, али нисмо много марили, и заједно смо се, цела пењачка екипа, преместили на друге делове сектора, у потрази за лепшим болдерима. Величина тог сектора је сигурно 2 пута 4 километра, тако да је број болдера импозантан, и визуелно несагледив!
Због кише и влаге на горњим деловима болдера прешли смо да пењемо превисе. У интернационалном друштву македонаца, словенаца, немаца и француза, попео сам један превисни, скоро плафонски 6ц болдер. Након краће паузе за ужину, кренули смо даље и стационирали се код једног од најлепших болдер стена у целом Прилепу, који у себи садржи више болдер линија које смо ту пели, јер је печуркасти облик стене пружио заштиту од кише. Пењао сам једну лепу линију, али нажалост нисам успео да је попнем тог дана. Након доброг пењања, отишли смо до ресторана македонске кухиње на специјалитете, да окрепимо тело, а душа је била задовољна пењањем. Увече смо се вратили у камп зону, да се згрејемо уз бубњару.
У понедељак је ситуација са снегом била идентична као у недељу. Знајући за другачије метеоролошке услове на нижој надморској висини, сишли смо неких 700м, близу самог града, и вратили се на сектор Камена баба. Попео сам једну средње тешку линију као загревање за тежак болдер проблем који нисам успео да попнем претходног дана. Након тога сам у неколико покушаја успео да попнем линију „Кокун“, тежине 7а. Задржали смо се на том сектору неко време, док је ветар постајао јачи, а температура све нижа. Пошто нам је било остало још можда око 2 сата пењања, прешли смо на сектор ближи аутомобилима, и ту вежбали разне проблеме, за сам крај пелепог викенда. Нашли смо један велики болдер који је имао неколико превисних линија, и ту сам попео још две, тежине 5ц и 6б. Недуго затим смо кренули пут аута, клопе, а касније и Београда“.
Извештај: Радомир Микић
Фотографије: Јелена Јаковљевић, Радомир Микић, Владимир Трповски
ПК "Победа" 