Најава за треће коло државног првенства Србије у спортском пењању – „Сићево 2015“

sicevo

У периоду од 24. до 25. октобра 2015. године, биће организовано треће коло државног првенства Србије у спортском пењању на природним стенама, у Сићевачкој клисури. Организатор такмичења је клуб „ПАЕК“ из Ниша, уз општину Нишка Бања и Комисију за спортско пењање Планинарског савеза Србије. Организатор је за опремање смерова довео најбољу екипу из Словеније, тако да пењачки свет Србије много очекује од локације и смерова. Све детаље можете погледати у позивном писму на следећем линку – Сићево 2015.

Рекогносцирање кањона Ђетиње

IMAG2257Како су компликације око организације државног првенства у спортском пењању на природним стенама узимале маха, пребацујући све обавезе са ПК „Стари град“, који није имао уопште могућност да конкурише, на нас, тако је дошло време да се Слободан Буловић и ја упутимо ка Ужицу, где ће нас сачекати наш другар из клуба Никола Сретеновић, и показати нам са каквим је то стенама Ђетиња себе заштитила од погледа и приступа.

Никола Сретеновић, звани Џонка, био је носилац општег пројекта да се опреми нека од стена близу Ужица, како би пењачи тог града, и краја, добили своје пењалиште. Сматрајући да постоји могућност да се одржи неко од кола државног првенства у спортском пењању, договорено је да конкурише ПК „Стари град“, а да ПК „Победа“ буде суорганизатор. IMAG2232У практичном погледу, чланови Победе су имали задатак да среде саму стену, а екипа из Ужица да се бави дозволама, уређивању околине, контактирању спонзора, и др. Први план је пропао, али је остало да покушамо да направимо такмичење, у жељи да ужичани добију своје место за тренинг.

Изабрали смо средину недеље за одлазак, јер нам је тако најбоље одговарало због посла и факултета, па смо Слоба и ја у уторак вече, 28. априла, кренули ка Ужицу, и тамо стигли око 23 часа. Убрзо након што је аутобус ушао на станицу, стигао је и Џонка са другаром, па смо се након поздрава и паковања колима упутили ка насељу Татинац, где смо ноћили у кући једног од његових пријатеља. Кад смо кренули из Београда, већ сам рачунао како ћу се сручити у кревет чим стигнемо, али свеж ваздух и позитивна атмосфера су довели до тога да се разбудимо обојица, штавише, уместо Џонке и двојице домаћина, стигао је још један момак, а са њим и другарица, па смо непланирано направили седељку у правом планинском амбијенту, до касних сати. Чини ми се да смо легли негде око 2 часа после поноћи, деловало је већ да ће нам то пореметити буђење, али није.

IMAG2228Устали смо негде око 8 часова. Слоба је ставио воду за чај да се греје, а домаћин је био још у дубоком сну. Момак и девојка што су синоћ стигли, отишли су сат времена раније, а Џонка је са колима требало да стигне по нас. Око 9 часова нам је и превоз стигао, па након што сам преузео волан, нас тројица смо се упутили ка центру на комплет лепињу, а потом, покупивши локалног пењача Салета, до Читакове стене. Колима се стиже за свега пар минута од центра до стене, али се иде у круг, исто толико је потребно пешице, пешачком стазом поред реке.

Прва стена коју смо погледали је тзв. „Читакова“ стена. Налази се иза другог тунела, гледано од града, и по свом облику и квалитету је доста добра. Оно што није тако добро заправо је приступ самим смеровима. Централни део стене широк је неких 10-15 метара, и одатле је могуће повезати линије смерова до врха. Највиша тачка стене износи између 25-35 метара. Ипак, десни део стене, који поседује занимљиве линије, доста је компликованији за приступ. Први део је нека комбинација траве, земље и стене, и тако до висине од неких 8-9 метара, где постоји уска полица, која узлазном дијагоналом иде у лево, преко централног дела, до крајњег левог. Слоба је имао идеју да се направи неки приступ типа IMAG2234„via ferrata“, па да се са полице заправо воде смерови, а не са земље, са чиме се ја у старту нисам сложио. Предност ове стене је заиста њена ширина, која дозвољава опремању 20 смерова, а висина од око 30 метара пружа фину метражу за вођење. Такође, удаљеност од града је још један плус, али та три плуса су мала у односу на минус који стоји уз карактеристику приступа – стена је просто презахтевна за организацију државног првенства. Видно је било криво Џонки и Салету што је моја критика стене била негативна, па смо се договорили да уколико Комисија за спортско пењање ПСС-а одлучи да издвоји средства за Слобину идеју, ипак останемо при организцији такмичења, највише да би смо помогли ужичанима да се развије пењање у њиховом крају.

После прегледања Читакове стене, отишли смо до стене испод тврђаве, која се налази иза првог тунела гледано од града, што значи да је ближа центру Ужица. Стена за коју нисмо добили дозволу, а коју су многи хвалили, чак и махали некаквих пројектима старим више година изазвавши мало затезања око организације такмичења, испоставило се да има квалитет, IMAG2238али мени није изазвала претерано одушевљење. Не знам зашто, можда је нисам „оњушио“ како треба, иако је Слоба био поприлично пријатно изненађен.

Погледавши две примарне стене, кренули смо дубље у кањон да видимо каквих још блокова има, ради увида у потенцијал за државна првенства. Прво нам је задао муке ауто, који нисмо знали да упалимо јер постоји неки магнетни додатак за паљење. Испоставило се да смо га први пут упалили случајно, па смо сад морали да чекамо власника, заправо, Џонка га је чекао, а Слоба, Сале и ја смо кренли пешице у кањон. Обишли смо два блока поред реке који имају потенцијала за бушење, али не за оно што нама треба. Такође смо погледали једну лепу стену изнад пута, која сигурно може да прими 10ак смерова, али је доста лагана. Најтежа оцена би била можда око 7+. Ту нас је већ стигао ауто, па смо наставили даље до скретања за стену у шуми, коју сам пронашао годину дана раније са Радованом Буквићем. Успут смо обишли још пар локација, али ништа није било довољног капацитета за такмичење Надао сам се да ће стена у шуми бити боља опција него Читакова, па смо Сале, Слоба и ја кренули горе, док је Џонка са другаром остао код кола, јер није могао да пешачи.

11165123_10206500233521881_6271835237587755339_oНепуних 10 минута пешачења од пута уз брдо стиже се до стене у шуми. Иако одоздо делује масивно, у њеном подножју се теже сагледава капацитет јер је у шуми, па крошње не дозвољавају широк преглед, а такође је у два нивоа, или можда три, па се не може видети из подножја, шта се налази на другом степенику. Свеједно, стена има капацитета, за више од 20 смерова само у доњем делу. Постоје пукотине, превиси, плоче, кримпови, слопери, и др. Све што је потребно за такмичење, и више од тога. Оцене се могу низати од 5, па и ниже, до преко 10+. Сале је био прилично позитивно изненађен, јер раније није залазио у то брдо, а и Слоби се стена свидела, једино, није му се допало то што је „далеко“ од пута. Обишавши доњи део, решио сам да попнем неки лаганији прелаз до међутерасе, која је заиста велика, бар 20ак метара, и више у том делу. Горњи ниво је такође препун разних облика, а капацитета има, не знам тачно колико, јер нисмо обишли целу стену, али је сигурно да може 40 смерова укупно да се опреми, па вероватно и више од тога.

IMAG2260Спустили смо се до кола, и размотрили ситуацију у којој се налазимо. Прва стена јесте ближа граду, али је приступ компликован, док је друга даља, али са више потенцијала. Одлучили смо да препустимо КСП одлуку, па зависно од буџета да приступимо извођењу радова. До тад, остало нам је да чекамо, те смо се упутили поново ка Татинцу, успут оставивши Салета у граду. Док смо ми радили, домаћин је спремио ручак, пасуљ са печуркама, кобасице, салате, и наравно домаћу ракију. Може ли акција боље да се заврши? Саопштили смо Џонки како стоје ствари, и оставили на чекању, док не стигне даљи одговор и упутства од виших инстанци. Ми смо изразили искрену жељу да помогнемо при било каквом опремању ужичких стена. Са осмесима, и пуних стомака, у касне сате вратили смо се у Београд.

10482075_10206458928582854_1183623328875254533_oИзвештај: Радомир Микић

Фотографије: Радомир Микић, Слободан Буловић

„Pecka Rock Clibing Festivlal“

1506609_10153168942408326_2862976112067651008_nОве године, у периоду од 22-24. маја, организоваће се пето међународно такмичење „Pecka Rock Clibing Festivlal“, у Републици Српској, надомак Мркоњић Града. Нови смерови, поред постојећих 90, прелепа природа, и одлично дружење је загарантовано као и претходних година. Детаљне информације погледајте – овде.

Болдеринг фестивал „Крали Марко“ – Прилеп

IMAG1954Дуго очекивани међународни фестивал у Прилепу, назван по нашем митском (или не) јунаку Краљевићу Марку (на македонском „Крали Марко“), је коначно дошао на ред у периоду од 3-5. априла. Из Београда је у почетку планирала већа група пењача да се упути ка југу, у топлије крајеве, али је прогноза непосредно пред само такмичење најавила кишу, чак и снег, па су многи одустали. Ипак, они најупорнији имали су вере да ће прогноза погрешити, те су спаковали своје ранчеве и одлучили да ипак оду. Петорица су кренули колима, а још петоро у два таласа, аутобусом. Укупно десет такмичара из Србије, представници ПК „Победа“, СПК „Вертикал“ и СПК „Гранит“.

IMAG1913Ја сам се на такмичење упутио аутобусом са мојим незаменљивим партнером, Јеленом Јаковљевић, а наш други такмичар, Слободан Буловић, кренуо је дан раније колима са Жарком Јевремовићем, дугогодишњим пријатељем и председником СПК „Гранит“, и још тројицом његових такмичара. Не зна се да ли је било теже њима петорици, који су са препуним гепеком путовали, држећи још ранчеве у крилу, или нама који смо кренули у петак вече, да би након 11 часова пута стигли таман на почетак такмичења, онако неиспавани и раштимовани, након слетања Галеб превоза.

У Прилепу нас је сачекао Влада Трповски, председник спортско-пењачке федерације Македоније, па смо након јутарње кафице у центру Прилепа, у чувеном пењачком кафићу „Арт“, који је препун разних анегдота пењача из Словеније, Француске, Бугарске, Грчке, Италије, и шире, спаковали се у његов ауто, и упутили на локацију за пењање.

IMAG1981Такмичење је организовано на масиву поред самог града Прилепа, 550 километара јужно од Београда. Највиши врх Златоврв се налази на висини од 1422 мнв, а мало испод њега стари манастир Трескавец, који је скоро цео изгорео у пожару. Ипак, један монах и даље се бори и одржава службу како би манастир био отворен за молитву и посете.

Сектор који је био намењен за такмичарски део фестивала налази се свега стотинак метара од зидина манастира, гледано ка северу. А километрима у круг, на обронцима масива, могу се видети стотине хектара мањих и већих болдера, али такође и виших стена, неопремљених, на којима се могу вежбати алпинистички успони са традиционалном опремом.

IMAG1935Чим смо дошли на паркинг испред манастира, видели смо мноштво људи, пењача и посматрача, који су се спремали за такмичење. Било је ту такмичара из Француске, Словеније, Македоније и Србије. Нажалост Бугари, Грци, Хрвати и Италијани који су најавили долазак, одустали су због лоше прогнозе, јер су скоро сви планирали да остану после фестивала још целу недељу, а пошто су се предвиђале падавине, то им није ишло на руку. Мени, који сам први пут на неком међународном скупу, деловало је скоро као са неких пењачких филмова, можда је фалило мало више сунца да би тако заиста и било.

IMAG1932Након регистрације, преузели смо такмичарски лист, мајицу, кесице македонске варијанте мултивите, која је била један од спонзора такмичења, а онда се могао подићи шатор, и пошто није било времена за одмор, успутни оброк уз брзинско пресвлачење нас је довело на само отварање такмичења. Христо Белокапоски је био званични организатор такмичења, па нам је објаснио правила, и потом отворио фестивал.

Припремљена су била три болдер проблема за мушку категорију, сваки тежи од претходног, са хватовима који су представљали бонус (нешто као зона). Даме су имале два болдер проблема, на другим стенама. Ниска температура и умерено јак ветар су поприлично отежавали загревање пре самог пењања, али је уз доста слојева сваки такмичар успео некако да спреми тетиве да издрже оно што их чека. Први болдер проблем није био много захтеван, оцене око 6а можда, и већина такмичара га је попела, као и Слоба и ја. Али други је већ успео да нас намучи мало више. Оцене око 6ц+ рецимо, улаз у плафону, па излаз на оборену плочу са кримповима, и после слоперасти прелаз на високи излаз самог болдера. 11075054_10206819268188872_647875893_nБио је тежак и технички и психички, јер је пад био поприлично незгодан, па се такмичари или нису усуђивали да изађу, или да скоче, па су морали да попну. У првом покушају сам успео да прођем бонус хват, али нисам изашао преко слопера даље. Други покушај је био чисто реда ради, јер су се прсти толико охладили да буквално нисам осећао шта држим. За разлику од мене, Слоба је успео да се избори са проблемом и да га попне.

Правило је налагало да само они који су попели прва два болдера иду у финалну борбу, тако да је Слоба прошао даље, а ја са једним попетим и једним бонусом, остао сам да гледам. Поред њега у финале је ушао и Жарко, од представника из Србије, као још 7 других такмичара.

11141208_945640392143505_3963062787173977323_nБолдер проблем је био захтеван, веома. Улаз у плафону, па онда у пречкање преко брида, хватајући саме кримпове и контра дилфере, до велике слоперасте ивице. Ту је био детаљ, јер је изгледало немогуће да се пређе. Организатор је дао свима по четири покушаја, с тим што се радило у ротацији. У првом нико није прошао даље од ивице, али је у другом такмичар из Словеније пронашао два кримпа лево од слопера, тако да је то био једини начин да се изађе. Већ у следећем кругу је један од такмичара успео да одломи део доњег кримпа и тако отежао излазак, али је Словенац успео да попне и тако себи осигурао прво место. Том приликом је Слоба испао из другог круга финалне борбе, али је Жарко остао, и тако су обезбедили себи шесто и четврто место.

Нажалост, болдери за даме су били сасвим други, тако да нисам успео у потпуности да испратим такмичење у женској конкуренцији, али смо сви у више наврата бодрили једину представницу из Србије, Јелену Јаковљевић.

11134280_10206819274589032_418425007_nНакон завршетка такмичења, уследило је пењање болдера по избору. Првенствено су пењани болдери у истом сектору, а онда смо се колективно, након краћег ручка, упутили јужније, на сектор испод полеталишта параглајдериста, где је било буквално море стена, са погледом на Прилеп и околне планине као што су Ниџе, Кожуф, Козјак, Баба, Галичица, и др. Пењали смо у неком сектору који смо пронашли у водичу, проблеме оцена од 6а до 7а+, па и теже. Неки су нам легли као лакши, а неки су нас и намучили, док су они трећи остали непопети, са траговима наше крви на њима. Шаке су биле рањене, кожа поједена, али осмех није силазио са лица након што се пењање привело крају, кад је мрак већ почео да се ближи.

Увече је организовано проглашење победника у неком објекту, који је обична правоугаона ниска кућа, са дугачком трпезаријом, која у исто време представља и оставу за дрва, а у продужетку се налази кухиња коју смо користили за време камповања, али, нити је планинарски дом, нити је манастирски објекат. 11131941_10206819273549006_1936510318_nЗа разлику од напете борбе у мушкој конкуренцији, прво место у женској конкуренцији је филигранским стилом пењања освојила такмичарка СПК „Вертикал“, Јелена Јаковљевић, а друго и треће место су заузеле македонске такмичарке. У мушкој конкуренцији је прво место узео такмичар из Словеније, а на другом и трећем су се нашли македонски пењачи. Огранизатор је обезбедио дуксеве за прва три места, а мајице за четврту позицију, такође је обезбедио пиће и храну за све присутне, на журци, која је уследила након проглашења, и трајала до касних часова. Овом приликом се захваљујемо на одличној организацији, која би требала да научи и нас у Србији како да подигнемо ниво самих такмичења.

Неки су остали на журци и дружењу, а неки смо отишли и да спавамо, планирајући да недељу проведемо као пењачки дан. Ипак, не бива све као што се планира. Проблем хладноће који је мучио остале претходне ноћи решен је тако што су спавали у кући, поред пећи „бубњаре“. Јеца и ја нисмо имали тај проблем, али нас је нагиб терена намучио, па смо целе ноћи пузали по шатору како не би изашли на доњи излаз. Ипак, оно што нас је све шокирало, али и одушевило, десило се следећег јутра. Отворивши очи, видео сам нешто чудно на шатору, али сам мислио да сањам. Погледавши напољу, имао сам шта и да видим, све је било бело, са нешто више од 5 цм новог покривача. Прелеп призор, али је значио да неће бити пењања.?????????????

Убрзо након буђења смо се окупили поново у трпезарији где је била журка, и после доручка, договарали да ли да пењемо неке превисне болдере у нижим крајевима, или да смишљамо нову занимацију. Пошто је већина учесника из Србије остајала, организовали су се са осталим пењачима да се спусте у ниже крајеве, како би нашли сувље болдере, а Јеца и ја смо се одлучили на пешачку туру са свом опремом, до Прилепа, кроз стене, старим римским путем. Када смо већ били спремни за покрет, око поднева, снег у око камп зоне био је скоро истопљен, што је значило да је у нижим крајевим могуће пењање, али обзиром да смо имали аутобус у 19 часова, морали смо да кренемо ка Прилепу, док је Слоба са остатком већ увелико био на путу до болдера.

IMAG1991Пут кроз болдере ка сектору Камена баба, где смо иначе планирали да посетимо и другаре пењаче, води старим римским путем, са још видљивим остацима нечега што се може назвати данашњим ивичњаком, на појединим местима. У једном делу се пролази поред „беле чешне“, што је заправо бела чесма, само на македонском, а то је заиста извор далеко међу болдерима. За два сата се лаганом шетњом стиже до Прилепа, а сам крај пута је мало разочаравајућ, јер приближавањем цивилизацији, ђубрета је све више, али утисак са прелепог викенда је успео да надомести ружну слику прилепског предграђа. Успут нас је у више наврата ухватила киша, а већ у граду је падала без престанка, мада лагано.

?????????????На аутобус смо стигли, чак и поранили, па смо могли на миру да сумирамо утиске и планирамо даља заједничка путовања. Свакако ће болдери код Прилепа бити једно од тих акција.

Слоба је остао у прилепу још два дана, која ми је касније препричао на следећи начин:

„Било је хладно и облачно, али смо пењали болдер стене несмањеном страшћу наредних 2-3 сата на једном од сектора на локалитету Камена баба. Ту сам попео више болдера тежина од 6а до 6ц. Потом је почела да пада лагана киша, али нисмо много марили, и заједно смо се, цела пењачка екипа, преместили на друге делове сектора, у потрази за лепшим болдерима. Величина тог сектора је сигурно 2 пута 4 километра, тако да је број болдера импозантан, и визуелно несагледив!

IMAG1947Због кише и влаге на горњим деловима болдера прешли смо да пењемо превисе. У интернационалном друштву македонаца, словенаца, немаца и француза, попео сам један превисни, скоро плафонски 6ц болдер. Након краће паузе за ужину, кренули смо даље и стационирали се код једног од најлепших болдер стена у целом Прилепу, који у себи садржи више болдер линија које смо ту пели, јер је печуркасти облик стене пружио заштиту од кише. Пењао сам једну лепу линију, али нажалост нисам успео да је попнем тог дана. Након доброг пењања, отишли смо до ресторана македонске кухиње на специјалитете, да окрепимо тело, а душа је била задовољна пењањем. Увече смо се вратили у камп зону, да се згрејемо уз бубњару.

???????????????????????????????У понедељак је ситуација са снегом била идентична као у недељу. Знајући за другачије метеоролошке услове на нижој надморској висини, сишли смо неких 700м, близу самог града, и вратили се на сектор Камена баба. Попео сам једну средње тешку линију као загревање за тежак болдер проблем који нисам успео да попнем претходног дана. Након тога сам у неколико покушаја успео да попнем линију „Кокун“, тежине 7а. Задржали смо се на том сектору неко време, док је ветар постајао јачи, а температура све нижа. Пошто нам је било остало још можда око 2 сата пењања, прешли смо на сектор ближи аутомобилима, и ту вежбали разне проблеме, за сам крај пелепог викенда. Нашли смо један велики болдер који је имао неколико превисних линија, и ту сам попео још две, тежине 5ц и 6б. Недуго затим смо кренули пут аута, клопе, а касније и Београда“.

Извештај: Радомир Микић

Фотографије: Јелена Јаковљевић, Радомир Микић, Владимир Трповски

Пето међународно болдер такмичење у Прилепу „Крали Марко“

За викенд 3-5. априла 2015. године биће организовано пето по реду такмичење на природним болдер стенама у околини Прилепа. Програм такмичења се налази у прилогу – „Крали Марко“.

boler-maraton-priilep

„Drytooling“ на Ади Циганлији

IMG_9233Леп дан у Београду је искоришћен на Ади Циганлији ради пењања симулације полигона суве стене који је направљен на већ постојећој стени. За сад постоје две линије смера, један на равној и потом на обореној плочи, а други преко плафона, знатно тежи. За хватове и газове су коришћене даске, негде шире, да могу две алатке да се поставе, а негде уже. Сама идеја је доста добро урађена, и добро је да је уопште покренута, али још доста мора да се ради на усавршавању и развијању започетог.

Поред самог пењања, и вежбања одређених техника, поновљена је техника извлачења палог партнера, тзв. „Ст. Бернард“. Вежбалиште је протекло успешно, а после се продужило на већ познати „Бродић“.

11076903_792713930776541_352484101_nИзвештај: Радомир Микић

Фотографије: Марко Миловановић