Опремање каменолома испод Чардака

У периоду од 7. до 9. новембра је организовано уређивање каменолома испод Чардака, последње у 2015. години. Обзиром да је остало још посла након такмичења, четворочлана екипа је отишла да заврши већи део тога. У плану је било да се постави остатак брзих алки на сидришта, да се испишу имена смерова, да се продуже два смера у високој стени, јер је остало још болтова и плочица, и наравно да се уклони сваки ризичан део на стени. Такође, трбало је скицирати и фотографисати стену, ради израде водича.

У петак смо кренули из Београда, и увече смо стигли у дом. Није било никога, тако да смо уживали у тишини, и споља, и изнутра. Смештај је био организован у таванском делу, у врећама за спавање, а убрзо након распремања, послужена је вечера, иако ресторан званично није радио, што нас је наравно орасположило. Раније смо легли да спавамо како би ујутру могли да устанемо на време, и урадимо што више посла.

Субота је била савршена за рад, није било ни много сунца, а ни облака, тако да је температура одговарала свима. На стени смо били доста рано, и одмах поделили индивидуалне задатке. Прво што смо приметили је да је Младен Драшкић очистио скоро целу површину испред стене, тако да сва шума која је била испред стене, сад не постоји, и ту је велика равна чистина. Борис и Слоба су били задужени да се спусте изнад смерова „Папара“ и „Новчаник“, и након чишћења свега што је ризично, продуже смерове са постојећих сидришта, до највише безбедне пењиветачке. Михајло и ја смо били на земљи, и имали смо задатак да испишемо имена свих смерова, и пребројимо копчања, а потом да се ја спустим изнад смерова којима фали по једна алка на сидришту. Радови су текли без проблема, Слоба и Борис су очистили све што је могло да се очисти, а потом је Слоба почео да опрема линију изнад смера „Новчаник“, извукавши је на неких 35 метара. Борис је сматрао да је боље да мени препусти опремање друге линије, тако да је након чишћења распремио своју линију и спустио се да помаже са земље. Исти дан је урађено скидање вишка болтова са смера „Утрнули“, а такође је чишћен део лево од њега, јер делује да је могуће избушити још један смер ту.

У недељу је остало да се опреми линија изнад „Папаре“, и очисти део стене лево од њега, рачунајући да је и ту могуће продужити смер „Несвршени“. Слоба је преузео чишћење, а ја опремање. Михајло је радио на фотографисању и скицирању стене, успут бројећи копчања, а Борис је опремио још пар преосталих сидришта, и очистио остатак дела лево од „Утрнулог“. Након тога, њих двојица су стигли мало и да пењу, док смо Слоба и ја радили на стени. Све је текло нормално и сигурно, а онда је умор мало утицао на пар догађаја који су уследили. Слоба је завршио чишћење свог дела, и након што се спустио, отишао је са Борисом да пакује вишак опреме, а за то време је Михајло био на врху, чекајући да завршим опремање, и потом да размонтира сидришта. Сунце је већ почело да залази, али је био светло и могло је да се види без употребе лампе. Након што сам извукао више од три четвртине наставка линије изнад „Папаре“, спуштајући се ка доњем сидришту, наишао сам на огромну љуску коју је требало избећи са десне стране, и након четири болта, смер би био спојен у један, дужине око 37 метара. Поставио сам болт неких два метра изнад љуске, на потпуно чврстом делу стене, а онда спуштајући се у ниво где могу да стојим на љусци, гледао где могу да поставим болт који ће бити сигуран. У принципу је све деловало чврсто, само је потребно било да се погоди за најбољи положај за копчање. Подигавши се пола метра, видео сам крушљив део ван смера, који сам хтео превентивно да очистим, јер је деловало да ће између два дугачка моћи да се опреми још један смер, и тад сам направио највећу грешку. Део који је био крушљив је држао повећи камен, који је до тад деловао потпуно компактно, и зато се нисам подигао пола метра изнад, мислећи да је једино што може да се одвали, крушљиви део ван смера. Када је кренуо крушљиви део, велики камен је изгубио свој ослонац, и кренуо директно на мене у висини главе. Брзом реакцијом сам успео да се одвојим ногама од стене, али је он ипак пронашао пут до моје леве подлактице, која је била потпуно пресечена до кости.
Уследила је мучна акција самоспасавања, а на земљи су били спремни Слоба, Михајло и Борис, са медицинским материјалном да ми укажу прву помоћ, мислећи да је поред обилног крварења потребно и имобилисати руку. Присебност, тренинзи и усавршавања из протеклих година, помогли су нам свима да извршимо са потпуном сигурношћу све што је било до нас, а онда смо нас тројица кренули до Љига у болницу, док је Слоба остао да пакује опрему. Након што смо се сви спаковали у ауто, кренули смо пут Ургентног центра, јер је било потребно отићи на хируршко одељење ради санације ране. На крају је све санирано у најбољем реду, уз залагање колега из Горске службе спасавања Србије.

Пример који се десио приликом опремања стене јасно показује да су рутина и умор можда два највећа узрока повреда, поред незнања и неискуства. Али и поред тога, јасно је да на личним грешкама највише може да се научи.

Посао на стени је завршен, осим пар болтова који фале да се споји дугачка линија „Папаре“. Простора има за још смерова, али о томе је потребно посебно размислити.

Извештај: Радомир Микић

Фотографије: Радомир Микић

Камп за младе и перспективне спортске пењаче – Овчар бања

У периоду од 24. до 26. октобра 2014. године одржан је камп у Овчар бањи, намењен за спортске пењаче старости до 21. године, под покровитељством Планинарског савеза Србије. Иако је било најављено лоше време, није се могао померити датум, јер се у наредном периоду очекивало још лошије. Најављено је укупно 25 учесника, од тога 5 демонстратора, који су имали задатак да на терену поставе смерове и едукују млађе пењаче.

У петак је било у плану да се окупимо у ресторану „Дом“ у Овчар бањи око 19 часова, када је била договорена вечера, а потом и смештај по собама. Након тога је у склопу едукативног програма представљена област чворологије, где су присутни понављали чворове које су знали, и научили оне које нису.

Субота је осванула магловита и хладна, пропраћена упорном ситном кишом. Дан уопште није био погодан за пењање, али смо се поделили, тако да је једна група ипак отишла на стену, иако је напољу било свега 5-6 степени, а друга група је кренула у пешачке туре у околини клисуре. Било је предложено да се оде и на врх Овчара, али су се сви надали да ће киша стати и да ће моћи да се пење. Увече је већина учесника отишла у термални базен на релаксацију, а после тога назад у дом на дружење и игре асоцијација које су савршено поправиле тмурну атмосферу из клисуре.

За разлику од претходног дана, у недељу је сунце обасјавало стене у клисури, али је ипак било доста хладно и са ветром. Овог пута смо сви отишли на стену, где смо за учеснике кампа поставили смерове на „top rope“, а пар смерова смо опремили само комплетима како би могло да се води. Било је толико хладно да се у току пењања скоро нисмо могли ослањати на поузданост у прстима, јер их нисмо осећали, тако да смо пред свако пењање покушавали све да учинимо како би се загрејали, али није било превише успеха. Ипак, многи су успели да попну барем по нешто, а свима је боравак у природи пријао.

Истог викенда је у клисури одржано и вежбалиште у склопу летњег алпинистичког течаја који је организовала Комисија за алпинизам ПСС, првенствено за припаднике Горске службе спасавања Србије, па су присутни могли да посматрају и уче о техникама извлачења палог партнера, техничког пењања, и др.

Извештај: Радомир Микић

Фотографије: Радомир Микић, Ања Ивановић

Првенство Београда у спортском пењању на природним стенама – Рајац

Пењалиште на Рајцу, подно врха Чардак, коначно је могло да буде отворено, и то у склопу Првенства Београда у спортском пењању на природним стенама. Нажалост, због касне организације такмичења, оно се није уврстило у Трофеј Београда, али се ове године научило шта треба поправити догодине.

План је био да се такмичење одржи у суботу 27. септембра, јер је тог викенда на Рајцу традиционално организован „Дан чистих планина“ у организацији ПК „Победа“, који је окупио такмичаре у дисциплинама као што су орјентиринг, планинско трчање, планински бициклизам, навлачење конопца, а од ове године и спортско пењање. Наравно, неизоставне су биле многобројне пешачке туре које су са разних страна водиле на Рајац, а потом у дом „Чика Душко Јовановић“ на дружење. Субота је одабрана за такмичарски дан управо због тога да би они који су заинтересовани могли да остану и у недељу на Рајцу, али не бива све као што се претходно испланира.

Обзиром да је остало још посла након опремачке акције која је организована свега неколико дана пре такмичења, договорено је да у петак раније пођу Слободан Буловић и Милош Димић на Рајац како би опремили још један смер, и завршили започети на великом зиду, а поред тога, поставили сидришта и комплете на смерове. Остатак организаторске екипе требало је да стигне у петак вече на Рајац, како би у суботу све кренуло по плану. Ипак, временска прогноза није оманула. Негде око 16:00 је са Рајца стигао позив да тамо пада озбиљан град, и да прераста у тешки пљусак. Стена је била потпуно мокра, а сунце скоро зашло, што је значило да такмичење никако не може да се одржи следећег јутра јер је стена окренута ка северу, па смо сви знали да неће бити сува. Након консултације међу организаторима, договорено је да се ризикује и помери такмичење за недељу, што се показало као једини паметан потез.

Остатак организаторске екипе померило је свој одлазак за суботу ујутро, тако да су се тог дана Слоба и Милош код стене сачекали Бранка Недељковића и Радомира Микића, који су донели сидришта и остатак комплета. Прво што је примећено тог јутра је испуњено обећање Младена Драшкића, половина шуме која је била испред стене није више постојала. Донекле је то олакшало приступ, али је доста и нарушило изглед амбијента, који је раније био доста зеленији. Иако је механизација мало претерала, јер је требало само да прокрчи пут, а не да поруши сва стабла, сада на то није могло да се утиче. Стена која је претходног дана била потпуно мокра, сада је местимично била сува, и сви су се надали да ће до следећег јутра већина смерова бити пењива, али оних пар на великом зиду су били већ отписани као могући, тако да њих нису били постављени комплети. Слоба је избушио још један смер на самом почетку стене, и после тога су постављени преостали комплети као и већина сидришта. У вечерњим сатима стигло је двоје кола са такмичарима који су планирали да преноће у природи, а организаторска екипа се упутила у дом да одмори, и нестрпљиво дочека следећи дан.

У недељу је окупљање испред стене почело око 9 часова. Пристигло је 35 такмичара, 26 у мушкој и 9 у женској категорији, и након пријаве, у 10 часова је отворено такмичење. Било је пењиво 10 од 15 смерова, а оцене које су им додељиване ишле су од 5б до 7б. Инцидената током такмичења није било, због претходног темељног чишћења, али и због обазривости једног од такмичара, Жарка Јевремовића, који је приметио крушљив део у једном смеру, па је исти био моментално очишћен. Незадовољство су изразили многи такмичари јер је један смер остао неочишћен од маховине, па је морао бити скраћен на пола смера, обзиром да је добио назив „царство маховине“. Ипак, у току пењања ни један хват није одломљен, па тако нико није повређен.

Било је оборених плоча, пукотина, превиса, слопера, кримпова, смерова који су одлични за загревање, као и оних који су намучили и најбоље пењаче. И након осмочасовног надметања, стање на табели је било следеће:

 Жене

1. Јелена Јаковљевић, СПК „Вертикал“
2. Милена Гавриловић, ПК „Гекон“
3. Милица Тубин, СПК „Вертикал“ и Драгана Мирјанић, ПК „Гекон“

Мушкарци

1. Немања Чизмић, ПК „Climbing tribe“
2. Лазар Стефановић, ПК „Pentrax“
3. Жарко Јевремовић, СПК „Вертикал“

Такмичар ПК „Победа“, Слободан Буловић, је заузео пето место. На такмичењу је било присутно укупно 6 клубова, а о сигурности присутних су бринула тројица припадника Горске службе спасавања Србије. За фер суђење су се побринула тројица судија, Милош Димић, Славо Глушчевић и Радомир Микић, који су имали проблематичан задатак на самом крају такмичења, када је такмичар Немања Чизмић у последњим секундама пре истека рока „ушао“ у смер, који је попео и тиме избио на прву позицију, што је резултовало негодовање другопласираног, али се на крају све спортски завршило.

Организација овог такмичења је све који су учествовали у њој научила многим битним стварима, а српском пењању донела 15 нових смерова:

1. Вуница 6-
2. Атеиста 7-
3. Бабина папуча 7-
4. Бадњак 7-
5. Е7 8+
6. Утрнули 8
7. Нонијус 8+
8. Гранит је гранит 8+/9-
9. Екстази
10. Динамит 8 (екстензија, пројекат)
11. Корњача (пројекат)
12. Минут до 12 (пројекат)
13. Новчаник (пројекат)
14. Папара (пројекат)
15. Несвршени (пројекат)

Извештај: Радомир Микић

Фотографије: Радомир Микић, Славо Глушчевић

Where Stone Meets Ocean

Опремање великог каменолома испод Чардака

Након више од годину дана када је опремљен први смер на гранитном каменолому испод Чардака, дошло је време да се организује опремање већих размера, поводом такмичења Првенства Београда у организацији ПК „Победа“ и Планинарског савеза Београда, уз сарадњу са СПК „Вертикал“.

У два наврата је организовано опремање, 11. и 24. септембра, што се некима поклопило са пословним, испитним, или другим обавезама, али ипак је задатак да се опреми пењалиште са минимум 15 смерова успешно извршен. Донекле је олакшавајућа околност била та што је раније опремљено 5 смерова који су били чувани за такмичење, тако да је остално још 10 смерова да се уради за нешто мање од 20 дана.

У првом одласку, 11. септембра, организовали су се Славо Глушчевић, Слободан Буловић, Михајло Јовановић и Милица Тубин. Кренуло се у раним јутарњим сатима како би се што пре стигло на стену. Успут се свратило до Љига по доручак и намирнице, а онда даље пут Грађеника. Након изласка из села постоји стрма земљана узбрдица која редовно намучи скоро свако возило, па је морало да се гура, али смо пар стотина метара касније сви су били код стене. Задатци су били унапред подељени, Славо и Слоба да опремају, а Милица и Михајло да среде приступ стени који је тада представљала права џунгла дрвећа, жбуња, пузавица, трња и др. Првих сат времена је протекао у осматрању стене како би се пронашле најлогичније линије смерова, као и приступ до њих. Приступ стени је извршен одозго, кроз шуму, користећи дрва као штандове. Рађено је у десном делу стене, у наставку већ урађених смерова, да би сви били груписани. Прво се приступило чишћењу свега што је крушљиво, а налази се изнад смерова, како би сектор био што више безбедан за пењање. Славо се спустио до мале полице, одакле је наставио на стену испод, где је успео да опреми два смера, а Слоба је у првом силаску опремио једну линију, па је од сидришта тог смера траверзирао у лево како би спустио још једну линију другог смера. Када је наступио мрак, резултат тог дана су била четири опремљена смера. За то време, док су опремаоци бушили, Михајло и Милица су успешно пробили стазу до десног дела стене, користећи камења, кога има на претек у околини, за поплочавање пута.

Након рада, на позив мештана тог краја, екипа се придружила на вечери и дружењу, уз роштиљ, код цркве која се гради испод врха Чардак. Речено је да се може рачунати на њихову помоћ при даљем раду, јер им је стало да оживе тај крај. Након свега, у касним сатима, кренуло се пут Београда.

Друго опремање каменолома за такмичење уследило је 24. септембра, свега пар дана пре такмичења. Славо и Слоба су као већ уиграни опремаоци били у плану, а као помоћ су им притекли Радомир Микић, Радован Буквић и Немања Дабижљевић.

Полазак је био са Церака, где се екипа спаковала у Славин караван, јер је опреме било поприлично. До Љига се брзо стигло, купљено је све што је потребно за тај дан, а онда правац стена, тачније, правац узбрдица пре стене, где је опет морало да се гура тих пар метара. Чим се стигли на паркинг, дошао је и Младен Драшкић који је обећао да ће бити раскрчена џунгла испред стене, како би могло боље да се приступи каменолому, што је и учињено пре такмичења.

Пошто се већ знало ко шта ради, брзо се кренули са послом, Славо и Слоба да опреме по још један смер у деловима где су претходни пут опремили по два смера, Радомир да очисти и опреми линију у наставку, лево од Слобе, а Немања и Радован да чисте велики зид каменолома. Убрзо су још три смера била готова, тако да је Слоба наставио да опрема нови смер на великом зиду, а Немања поред њега се посветио раду на најдужем смеру у том тренутку. Размишљало се о још пар линија на десном делу, али било је потребно доста чишћења пре тога, тако да се одустало у том тренутку. Пошто је одабрао краћу линију и брзо је завршио, Слоба је одлучно почео да опрема и 14 смер тог дана, али га је мрак у тој намери зауставио. Организација је била одлична, и урадило се доста, али је и довољно, јер је било завршено 13 смерова, док је четрнаестом фалило 3 болта, а петнаести још није био ни на помолу.

Такмичење је било свега пар дана испред нас, а посла је било још доста. Требало је опремити смер и по, поставити брзе алке на сидришта, исписати имена смерова, и надати се да  ће прогноза погрешити, јер је дан пре такмичења најављено било обилно невреме са обилним падавинама. Остало је да се организујемо и урадимо оно што је преостало, али тај дан смо могли само још да се спакујемо по мраку, и вратимо за Београд.

Извештај: Радомир Микић

Фотографије: Радомир Микић

Ueli Steck Speed Soloing the Ginat on the Droites

Осмо издање филма „REEL ROCK TOUR 8“

Осми по реду фестивал почиње 19. новембра 2013. године  у Београду у Дому омладине, а одржаће се и у другим градовима широм Србије. Детаљне информације погледајте на страници – REEL ROCK TOUR 8

Друго коло државног првенства Србије у спортском пењању на природним стенама – Кањон Сјутјеске

Дуго очекивано такмичење у Крњачи покрај Прибоја, тачније у кањону реке Сјутјеске, које је померено са првобитног термина са почетка августа, коначно је дошло на ред. Из Београда је планиран полазак у 17 часова, у петак 23. августа, ипак,  каснило се још у поласку. Прво зато што је екипа из Новог Сада каснила са доласком у Београд, а онда се у последњи мах једна од учесница сетила да је заборавила пасош те је полазак сачекао још десетак минута. Коначно смо се котрљали Ибарском магистралом, нас 25 такмичара, два члана Горске службе спасавања, и наш добро познати возач Боле. Негде после Ужица смо се дали у дискусију да ли је боље ићи макадамом од Јабуке према Крњачи, што је најближи али најлошији пут уз информације да је скоро оштећен, преко Босне, проблем је био узан део пута на једној деоници као и сама граница која је пре две године била проблем, или преко Пљеваља, што је најдужи али и најбољи пут. Ипак се кренуло преко Пљеваља, али пре доласка до границе – поново проблем. Двоје путника су понели старе личне карте, тако да је ова дуга ноћ постала још напетија. Добрим преговорима, прошли смо обе границе, град Пљевља, а потом је поново требало ући у Србију, и на тој трећој граници смо били задржани ради евиденције, што је само одложило спавање те вечери. Надомак кампа су нас дочекали организатори са којима смо се упутили до локације где ће аутобус бити паркиран, а такмичари поћи путем кампа који је удаљен неких 700 метара, било је око 3 часа после поноћи. Ведро небо, свеж планински ваздух и енергија мира у природи моментално су учинили да се заборави све што смо преживели током пута и да се насмејани посветимо прављењу преноћишта. Већина је отишла да подигне камп, а нас шесторо је остало да спава у аутобусу, док је један такмичар развукао шатор десетак метара поред аутобуса. Температура идеална за спавање, једино је месец као рефлектор сијао целе ноћи, па је умео да буди у пар наврата.

Сунце је изашло рано те нас је огрејало и разбудило пре планираног времена. Уследио је доручак и јутарње дружење са екипом из Ниша која је ноћила одмах поред аутобуса, а коју у мраку нисмо видели претходне ноћи, и чекање остатка екипе да дође како бисмо се упутили ка стени. Полазак је планиран у 9 часова јер се такмичење отвара у 10, али због касног доласка већина је развукла јутарње спремање па су у групама надолазили без журбе. У међувремену се пар такмичара, како би разбили досаду, дало у окршај бацања камена с рамена. Око 10:15 коначно смо кренули ка стени, али већ после непуних километар аутобус се насукао на једној уској кривини, ипак, савременом техником и искуством возача убрзо смо се поново нашли на путу за Сјутјеску. Добро познат кривудав пут ка клисури где су нас дочекали организатори, потписане су пријавне листе, подељене учесничке мајице, добијене су информације о тежинама смерова, а потом се свако са својим пењачким паром, или тимом упутио на један од четири нова блока за пењање са 20 нових смерова оцена од 6а до 7ц+. Такмичари су се смењивали на смеровима, лакши су били заузетији, док су се они бољи посветили решавању детаља у тежим смеровима. Горњи блок је био осунчан и без проблема је могло да се пење у мајици, или без ње, док су остала три блока била у сенци, и за оне који осигуравају је чак и лагани дукс био пожељан. Пењање је протицало у најбољем реду, до поподневних часова када се небо затворило и почела је да пада умерено јака киша са хладним ветром. Свега пар смерова је могло да се пење јер су били превисни, али први дан такмичења је ускоро био и готов. Спуштање по клизавом и мокром терену, и правац ка кампу. Овога пута је аутобус био паркиран на цести удаљеној око километар и по од кампа да се не би „ломио“ по лошем терену. Синоћну шесторку из аутобуса допунило је још четворо такмичара који су оставили шаторе отворене па им је комплетан садржај унутар био мокар. Месец је био на небу, значи време је за спавање.

Недеља нас је дочекала топла, потпуно сметнувши нам с ума јучерашњу кишу. Такмичари су се нешто пре 10 часова лагано окупљали око аутобуса, а неколицина је кренула пешице до продавнице која је успут са идејом да их аутобус покупи, док су се двојица егзибициониста дала у јутарње загревање дуго 12 километара до клисуре, и тек их је на последњем километру аутобус сустигао. Такмичење се ближило крају, ишло се до максимума, отварала се и кожа на прстима. Фаворити су од почетка били Сташа Гејо и Лука Перуновић, а за остала места се водила напета борба. Око 16 часова је отворен и брзински смер на једном од старих прошлогодишњих смерова. У току другог дана такмичења десило се  да се два пута одвалила стена на једном од лакших смерова, а такође је било критика да неки смерови нису добро очишћени. Оно што је највећа грешка која се десила при организацији је та да су капијице карабинера на комплетима биле погрешно укопчане, односно карабинер у који се копча уже налазио се у болту. То је примећено на пар смерова. Ипак, такмичење се завршило без инцидената, а са посластицама у виду кајмака и киселог млека, а организатори су се потрудили да направе и домаћи коктел „Мохито“! Уследило је распремање смерова и бројање резултата, а они су следећи:

Тежинско:

Жене

1. Сташа Гејо „ПАЕК“, Ниш

2. Огњановић Милица „ПАЕК“, Ниш

3. Јаковљевић Јелена „Вертикал“, Београд

Мушкарци

1. Перуновић Лука „Земун“, Београд

1. Стефановић Лазар „Pentrax“, Кикинда

3. Јанежић Бојан „Земун“, Београд

Брзинско:

Жене

1. Сташа Гејо „ПАЕК“ Ниш

2. Јаковљевић Јелена „Вертикал“ Београд

3. Огњановић Милица „ПАЕК“ Ниш

Мушкарци

1. Никола Арежина

2. Зонтаг Марк (Sonntag Mark)

3. Стефановић Лазар „Pentrax“, Кикинда

Победници су поред медаља и диплома освојили вредне робне награде у виду комплета, шлемова, справа за осигуравање и др. Уследило је колективно паковање и полазак ка Београду где смо стигли у касне сате иза поноћи.

Такмичење су обезбеђивали чланови Горске службе спасавања.

Извештај: Радомир Микић

Фотографије: Радомир Микић

Наставак радова на мајдану „Чардак 1“

За викенд 22. и 23. јуна 2013. године непланирано се радило на мајдану подно врха Чардак. У петак је пао договор да се за викенд очисти остатак великог зида, и да се опреме још два смера на полуочишћеном бочном делу стене. Нажалост, поново су ишла само два радника из Победе, Микић Радомир и Смиљанић Милан, али у помоћ су им притекла још двојица из Алпинистичког одсека Београд, Никола Ајдуковић и Душан Лазаревић. У раним часовима кренуло се из Београда, успут се свраћало у Љиг на бесплатне сладоледе, а окупљање је било у атару села Грађеник, тачније код куће Младена Драшкића. Због велике врућине прво се приступило копању фрижидера који је два дана изванредно радио, а потом је екипа АОБ-а је предвођена

Смиљанићем отишла на велики зид да чисти, а ја сам отишао на бочни део са две пукотине за опремање.Убрзо након почетка радова, цео горњи део је био чист. Падало је камења и са њиховог и са мог дела стене. Целодневно сунце, и осо-муве су нам задавале муке. У каснијим поподневним часовима, тројка са великог зида, након одрађеног посла, спустила се да пење смерове, а ја сам висио до утрнућа, и тако више пута. У току бушења ми се десило да сам један болт укуцао за навој дубље него што је требало тако да након навијања није могла

да стане подлошка, па сам одлучио да исти укуцам потпуно, а да поред њега избушим рупу за нови болт. Неки су се мучили на смеровима, неки су гледали, а – након 13 рупа (једна ћорак), дошао је крај бушењу тог дана. Смер „Бадњак“, одокативно оцењен са 7- по УИАА, још увек није попет, а мисли се да је тежи. Док се на на смеру Атеиста, мало анулирало, мало пењало слободно.

Мрак се ближио, тако да су се помоћници упутили Београду, а радници таванском простору планинарског дома. Недеља, неочекивано спарно јутро, лагани доручак и полазак на стену. Опремљен је још један смер, као и заједнички улаз, а такође је очишћен део стене лево од смерова, мада се чини да је стена неквалитетна за опремање, поред чињенице да би могло да се опреме 2 веома тешка смера, али то ће се проценити следећи пут.

Киша је претила да ће пасти, па смо се након завршеног посла упутили кући Младена Драшкића да вратимо алат, а потом и Београду. Ипак, киша није пала тај дан, али је одрађен велики посао. Опремљени смерови:

1. Утрнули, 12 метара, 13 копчања (+1 сидриште), оцена ?
2. Е7, 9 метара, 9 копчања (+1 сидриште), оцена ?

Извештај: Радомир Микић

Фотографије: Радомир Микић

Прво коло државног првенства Србије у спортском пењању на природним стенама – Миљевићи

За викенд, 15. и 16. јуна 2013. године одржано је прво коло државног првенства Србије у спортском пењању, у организацији ПД „Камена гора“ и Комисије за спортско пењање, у дисциплинама „тежинско“ и „брзинско“. Локација стене налази се у рејону села Миљевићи удаљеном 9 километара од Пријепоља. За превоз је била задужена Комисија за спортско пењање ПСС, која је обезбедила аутобус са полазном тачком из Новог Сада, а стајалиште у Београду био је паркинг Сава Центра. Нешто после 18 часова смо кренули из града Ибарском магистралом успут правећи свега пар пауза, ипак то нас није спречило да стигнемо у Миљевиће после поноћи. Дочекали су нас пењачи који су већ пар дана били ту, као и један од помоћника при организацији, Славо Глушчевић, чије је залагање довело до тога да се раскрчи шума око смерова, као и да се уреди паркинг за аутомобиле свега стотинак метара од локације за камповање, а врхунац изненађења је био потпуно оздани пољски нужник. Камп се налазио на фудбалском игралишту, велика равна површина била је темељ за  неких двадесетак шатора, а на свега стотинак метара налази се планински извор тако да је место опремљено свиме што је потребно за уживање у природи. Још у току пута све је казивало да ће ноћ бити свежа, надморска висина кампа је око 860 метара, а ноћу се температура спуштала на 15 степени целзијусових.

Јутро је свануло као у рерни, јер иако сам се трудио да поставим шатор на неко место хладом покривено, нисам успео јер су сва била заузета. Паковање опреме, доручак и полазак на стену која се видела из кампа, а путем је удаљена неких 300 метара. Такмичење је отворено у 10 часова, а непосредно пре тога сви присутни су били упозорени на зоне које су биле обележене жутим тракама, а у којима је било забрањено кретање, већ су само пењач и осигураваоц могли да бораве ту. То се први пут примењује на такмичењима у природној стени, као мера предострожности да у случају одрона камена гледаоци и остали пењачи који се налазе испод стене буду заштићени. Такође је упозорено да сви осигураваоци морају имати шлем на глави, а за оне који немају лични, КСП је обезбедила. Смерови су се рачуна ли на „flash“ и на „redpoint“, односно пењање из првог покушаја, или из више покушаја. Опремљено је 20 смерова, оцена од 6 до 10 по UIAA. Стена је орјентисана запад, југозапад, са једним делом који остаје у хладу јер га штити истурени део стене. Постоје превиси, плоче, пукотине, као и један краћи болдер који је ипак опремљен са четири болта. Подељена је у два блока, горњи са 8 смерова, и доњи са 12. Цело подручје је било препуно неких мува које су изгледале као осе, а у јутарњим и вечерњим часовима замењивали су их комарци.

Први дан су сви стартовали агресивно, неке су наивнији смерови намучили, а неки су неуморно пењали смер за смером. Даване су оцене од 7- до 8+  по UIAA за један исти смер. Једина мана је та што већина смерова није била очишћена од лишајева и маховине па пењачице местимично проклизавале, а погдегде се дешавало да се одвали и камен, ипак није било повређених. Једина критика већине пењача је та што није продужено време за пењање првог дана, јер је први део такмичења завршен скоро два часа пре заласка сунца, а већина је желела да још пење, тако да су неки остали да пењу, али касније су им се ти смерови водили као неважећи за бодовање у такмичењу. Уследило је колективно купање на извору, прање ствари, а потом и вечера. Као што је обичај у том крају, домаћини из села су спремили питу од хељде са сиром, а уз њу је могло и кисело млеко да се купи. И за крај, окупљање око ватре, дружење, вицеви, музика, и тако до касно у ноћ. Ипак било је и оних који су се мало бавили астрологијом, и легали нешто раније како би се покушали наспавати.

Недеља је сванула пре аларма, наравно, јер се поновило суботње јутро, варијанте рерне. Такмичење је отворено било сат раније, тако да се свако организовао према себи, и упућивао на стену. Такмичење је постајало све напетије, наиме, наша најуспешнија такмичарка на међународној сцени, Сташа Гејо, била је два смера испред осталих такмичарки, у стопу су је пратиле Огњановић Милица, Јаковљевић Јелена, која је у последњих пар година освајала прво место на државним првенствима на природној стени, и Марија Милосављевић. Што се мушке категорије тиче, неуморни Матић Ненад је био раме уз раме са Братиславом Михајловићем, иза њих су се надметали Томић Милан, Буловић Слободан, Перуновић Лука, Кожул Ненад и други. Што је такмичење даље одмицало било је све неизвесније. Одређен је један смер, оцене око 6 по UIAA за „брзинац“, али после наговора појединих пењача који су пењали тај смер, исти је оцењен као крушљив, па је изабран бољи смер, односно мање крушљив на горњем блоку. Брзинско пењање се одвијало у периоду од 14-16 часова, а такође је у 16 часова било заказано затварање такмичења. Проблем у току другог дана је искрсао када је један од такмичара пењао смер оцењен оценом око 9 по UIAA, и у току пењања десило се то да је плочица спала са болта. Одлучено је прво да се нашрафи нова плочица и да се иста гуртном споји са плочицом на болту изнад. Организација је помало мрзовољно приступила решавању проблема, али ипак је морало да се то учини како смер не би био угашен, а тиме би се пењачима који су га попели одузели бодови, уз то, било је жеље и код других да пробају један од лепших смерова. Након „офрље“ решеног проблема, замољена је организација да донесе бушилицу како би се реболтовао смер, јер је примећено да су још два болта лоше убушена. Али и од тога се одустало јер болтови марке „FISCHER“, иначе често критикованих од стране пењача, били неупотребљиви јер су проклизавали приликом затезања. Тако да је одлучено да један од лепших смерова буде затворен током такмичења. Одмах након тога, такмичарка Јелена Јаковљевић почела је да пење смер у пукотини који нико није попео. Незгодна је ствар што смер улази у плафон, а тело остаје унутар стене усправно, тако да је свако копчање код ногу. Приликом изласка из пукотине, пред сам крај смера, комплет који је био укопчан, био је укопчан наопако, па га је откопчала и укопчала правилно, али приликом укопчавања уже јој се пребацило преко главе, што она није приметила упркос сугерисању и посматрача и мене као осигураваоца, вероватно због великог фокуса током решавања детаља у коме се налазила. И ту се десила грешка судија – пустили су је да настави да пење. Она је наставила да пење, притом је вукла фактички дупло уже обмотано око себе, непримећујући викала је „не затежи“, а мени је само у глави било „хватај комплет, немој да си пала“. Ухвативши препоследњи хват, сидриште јој је било испред носа, и у том трену је неко из редова пењача који су посматрали ову несвакидашњу ситуацију викнуо „хватај комплет, рачуна се“. Одмах је ухватила комплет, а потом и сидриште, након чека је свима који су гледали лакнуло, и тек када је кренула да укопча сидриште видела је у каквом је проблему све време била. На сву срећу, све се завршило на најбољи могући начин, ипак, по правилима такмичења, ухватила је комплет пре него је укопчала исти, тако да јој тај смер није бодован за пласман. Уследило је пењање „брзинца“, затварање такмичења, а потом и распремање смерова. Доста је замерки упућено пењачима који након пењања нису распремили своје смерове, па су појединци остали да по сунцу распремају већину смерова, а тиме је и померен полазак за некх 90 минута. Док су једни паковали камп, други су бројали резултате, а они су следећи:

Тежинско:

Жене

1. Сташа Гејо „ПАЕК“ Ниш

2. Јаковљевић Јелена „Вертикал“ Београд

2. Огњановић Милица „ПАЕК“ Ниш

4. Милосављевић Марија „Београд“ Београд

5. Јанковић Александра „Земун“ Београд

Мушкарци

1. Матић Ненад „Адреналин“ Нови Сад

1. Михајловић Братислав „Земун“ Београд

3. Томић Милан „Адреналин“ Нови Сад

4. Буловић Слободан „Победа“ Београд

5. Кожул Ненад „Гекон“ Београд

Брзинско:

Жене

1. Јаковљевић Јелена „Вертикал“ Београд

2. Сташа Гејо „ПАЕК“ Ниш

3. Огњановић Милица „ПАЕК“ Ниш

Мушкарци

1. Матић Ненад „Адреналин“ Нови Сад

2. Буловић Слободан „Победа“ Београд

3. Микић Радомир „Победа“ Београд

И поред пропуста као што је лоше изболтован смер, или пак лоша процена судије да пусти такмичара у ризичну ситуацију, и поред одлуке главног судије да се не продужи такмичење, такмичење је прошло квалитетно и успешно. Скоро цела субота, и пола недеље, на новом пењалишту већини је пријало. Боравак у природи, дружење, и ведро небо изнад нас су оно што би требало да се цени. Награда није било, организоване су само дипломе и медаље. Учествовало је око четрдесет пењача из Пријепоља, Ниша, Новог Сада, Београда, Суботице, Лазаревца, а за безбедност присутних била је задужена трочлана екипа Горске службе спасавања.

Извештај: Радомир Микић

Фотографије: Радомир Микић