Како су компликације око организације државног првенства у спортском пењању на природним стенама узимале маха, пребацујући све обавезе са ПК „Стари град“, који није имао уопште могућност да конкурише, на нас, тако је дошло време да се Слободан Буловић и ја упутимо ка Ужицу, где ће нас сачекати наш другар из клуба Никола Сретеновић, и показати нам са каквим је то стенама Ђетиња себе заштитила од погледа и приступа.
Никола Сретеновић, звани Џонка, био је носилац општег пројекта да се опреми нека од стена близу Ужица, како би пењачи тог града, и краја, добили своје пењалиште. Сматрајући да постоји могућност да се одржи неко од кола државног првенства у спортском пењању, договорено је да конкурише ПК „Стари град“, а да ПК „Победа“ буде суорганизатор. 
У практичном погледу, чланови Победе су имали задатак да среде саму стену, а екипа из Ужица да се бави дозволама, уређивању околине, контактирању спонзора, и др. Први план је пропао, али је остало да покушамо да направимо такмичење, у жељи да ужичани добију своје место за тренинг.
Изабрали смо средину недеље за одлазак, јер нам је тако најбоље одговарало због посла и факултета, па смо Слоба и ја у уторак вече, 28. априла, кренули ка Ужицу, и тамо стигли око 23 часа. Убрзо након што је аутобус ушао на станицу, стигао је и Џонка са другаром, па смо се након поздрава и паковања колима упутили ка насељу Татинац, где смо ноћили у кући једног од његових пријатеља. Кад смо кренули из Београда, већ сам рачунао како ћу се сручити у кревет чим стигнемо, али свеж ваздух и позитивна атмосфера су довели до тога да се разбудимо обојица, штавише, уместо Џонке и двојице домаћина, стигао је још један момак, а са њим и другарица, па смо непланирано направили седељку у правом планинском амбијенту, до касних сати. Чини ми се да смо легли негде око 2 часа после поноћи, деловало је већ да ће нам то пореметити буђење, али није.
Устали смо негде око 8 часова. Слоба је ставио воду за чај да се греје, а домаћин је био још у дубоком сну. Момак и девојка што су синоћ стигли, отишли су сат времена раније, а Џонка је са колима требало да стигне по нас. Око 9 часова нам је и превоз стигао, па након што сам преузео волан, нас тројица смо се упутили ка центру на комплет лепињу, а потом, покупивши локалног пењача Салета, до Читакове стене. Колима се стиже за свега пар минута од центра до стене, али се иде у круг, исто толико је потребно пешице, пешачком стазом поред реке.
Прва стена коју смо погледали је тзв. „Читакова“ стена. Налази се иза другог тунела, гледано од града, и по свом облику и квалитету је доста добра. Оно што није тако добро заправо је приступ самим смеровима. Централни део стене широк је неких 10-15 метара, и одатле је могуће повезати линије смерова до врха. Највиша тачка стене износи између 25-35 метара. Ипак, десни део стене, који поседује занимљиве линије, доста је компликованији за приступ. Први део је нека комбинација траве, земље и стене, и тако до висине од неких 8-9 метара, где постоји уска полица, која узлазном дијагоналом иде у лево, преко централног дела, до крајњег левог. Слоба је имао идеју да се направи неки приступ типа 
„via ferrata“, па да се са полице заправо воде смерови, а не са земље, са чиме се ја у старту нисам сложио. Предност ове стене је заиста њена ширина, која дозвољава опремању 20 смерова, а висина од око 30 метара пружа фину метражу за вођење. Такође, удаљеност од града је још један плус, али та три плуса су мала у односу на минус који стоји уз карактеристику приступа – стена је просто презахтевна за организацију државног првенства. Видно је било криво Џонки и Салету што је моја критика стене била негативна, па смо се договорили да уколико Комисија за спортско пењање ПСС-а одлучи да издвоји средства за Слобину идеју, ипак останемо при организцији такмичења, највише да би смо помогли ужичанима да се развије пењање у њиховом крају.
После прегледања Читакове стене, отишли смо до стене испод тврђаве, која се налази иза првог тунела гледано од града, што значи да је ближа центру Ужица. Стена за коју нисмо добили дозволу, а коју су многи хвалили, чак и махали некаквих пројектима старим више година изазвавши мало затезања око организације такмичења, испоставило се да има квалитет, 
али мени није изазвала претерано одушевљење. Не знам зашто, можда је нисам „оњушио“ како треба, иако је Слоба био поприлично пријатно изненађен.
Погледавши две примарне стене, кренули смо дубље у кањон да видимо каквих још блокова има, ради увида у потенцијал за државна првенства. Прво нам је задао муке ауто, који нисмо знали да упалимо јер постоји неки магнетни додатак за паљење. Испоставило се да смо га први пут упалили случајно, па смо сад морали да чекамо власника, заправо, Џонка га је чекао, а Слоба, Сале и ја смо кренли пешице у кањон. Обишли смо два блока поред реке који имају потенцијала за бушење, али не за оно што нама треба. Такође смо погледали једну лепу стену изнад пута, која сигурно може да прими 10ак смерова, али је доста лагана. Најтежа оцена би била можда око 7+. Ту нас је већ стигао ауто, па смо наставили даље до скретања за стену у шуми, коју сам пронашао годину дана раније са Радованом Буквићем. Успут смо обишли још пар локација, али ништа није било довољног капацитета за такмичење Надао сам се да ће стена у шуми бити боља опција него Читакова, па смо Сале, Слоба и ја кренули горе, док је Џонка са другаром остао код кола, јер није могао да пешачи.
Непуних 10 минута пешачења од пута уз брдо стиже се до стене у шуми. Иако одоздо делује масивно, у њеном подножју се теже сагледава капацитет јер је у шуми, па крошње не дозвољавају широк преглед, а такође је у два нивоа, или можда три, па се не може видети из подножја, шта се налази на другом степенику. Свеједно, стена има капацитета, за више од 20 смерова само у доњем делу. Постоје пукотине, превиси, плоче, кримпови, слопери, и др. Све што је потребно за такмичење, и више од тога. Оцене се могу низати од 5, па и ниже, до преко 10+. Сале је био прилично позитивно изненађен, јер раније није залазио у то брдо, а и Слоби се стена свидела, једино, није му се допало то што је „далеко“ од пута. Обишавши доњи део, решио сам да попнем неки лаганији прелаз до међутерасе, која је заиста велика, бар 20ак метара, и више у том делу. Горњи ниво је такође препун разних облика, а капацитета има, не знам тачно колико, јер нисмо обишли целу стену, али је сигурно да може 40 смерова укупно да се опреми, па вероватно и више од тога.
Спустили смо се до кола, и размотрили ситуацију у којој се налазимо. Прва стена јесте ближа граду, али је приступ компликован, док је друга даља, али са више потенцијала. Одлучили смо да препустимо КСП одлуку, па зависно од буџета да приступимо извођењу радова. До тад, остало нам је да чекамо, те смо се упутили поново ка Татинцу, успут оставивши Салета у граду. Док смо ми радили, домаћин је спремио ручак, пасуљ са печуркама, кобасице, салате, и наравно домаћу ракију. Може ли акција боље да се заврши? Саопштили смо Џонки како стоје ствари, и оставили на чекању, док не стигне даљи одговор и упутства од виших инстанци. Ми смо изразили искрену жељу да помогнемо при било каквом опремању ужичких стена. Са осмесима, и пуних стомака, у касне сате вратили смо се у Београд.
Извештај: Радомир Микић
Фотографије: Радомир Микић, Слободан Буловић
Леп дан у Београду је искоришћен на Ади Циганлији ради пењања симулације полигона суве стене који је направљен на већ постојећој стени. За сад постоје две линије смера, један на равној и потом на обореној плочи, а други преко плафона, знатно тежи. За хватове и газове су коришћене даске, негде шире, да могу две алатке да се поставе, а негде уже. Сама идеја је доста добро урађена, и добро је да је уопште покренута, али још доста мора да се ради на усавршавању и развијању започетог.
Извештај: Радомир Микић
У петак се из Београда упутила колона аутомобила ка Кални, где је требало да се сусретнемо са још једним тимом из Бора, а потом до села Црни врх, где је био обезбеђен смештај у приватној кући. Ујутро је дошло још петоро учесника семинара, тако да је било преко 25 људи, заједно са инструкторима.
било по пет полазника семинара, и два или више инструктора. Прва два дана се радило на практичном показивању у периоду од 8 ујутро до 4 поподне. Радне тачке су биле у масиву Бабиног зуба, тако да смо скоро цео дан провели у хладу, што је свима помало напорно пало, обзиром да смо се релативно мало кретали, тако да нисмо били загрејани. Након практичног дела, организован је био ручак, а потом и предавања у вечерњим часовима. Након предавања, сви који су желели, могли су да се прикључе планинарима Победе који су били смештени у Кални, на вечерњем дружењу.
У недељу је такође рађено као и претходног дана, само на осунчаном делу планине, тако да је било много пријатније за рад. Усавршавале су се технике, радило се на различитим типовима сидришта у снегу, системима за извлачење, евакуација помоћу носила УТ 2000, потом сондирању и препознавању пронађеног објекта, начину приласка повређеном, бежању из лавинозног подручја у случају потребе, употреби лавинског бипера и RECCO система за претраге, и др. Увече је такође организовано предавање, а потом наравно и дружење, и пуштање филмова из области које су се радиле на семинару.
Понедељак је био дан за вежбу, која је подразумевала да се практично примени све што смо претходних дана радили. Инструктори су отишли на терен припремајући лавинозни терен, а полазници семинара су били на паркингу Бабиног зуба, чекајући позив преко станице. Одабравши вођу спасилачке екипе, и поделивши се у тимове, припремили смо опрему и чекали. Након сат времена је уследио позив преко станице, који је гласио: „ГСС Стара планина, имамо лавину. Након изласка Коњарника, лево ка Миџору. Непознат број скијаша је захваћен“. Пријало нам је то, јер смо се укочили чекајући, иако је помало збунио присутне скијаше, па смо им објаснили да је вежба у питању.
Када се вежба завршила, уследило је слободно време, које је било предвиђено за скијање, турно скијање, индивидуални тренинг, одмор, дружење, шта год, до вечерњих часова, када је било предвиђено последње предавање, а потом и писмени део испита.
издржати, успели смо да се попнемо, са мањим проблемима које су Михајлу задавала крзна. Потом смо гребеном Бабиног зуба дошли до истоимене стазе, коју смо спустили до везне, и даље ка Јабучком равништу. Ту смо скинули крзна, и у сам залазак сунца спустили црвену стазу до дома Фалкенштајнер. Укупна дужина туре је око 5 километара, и требало нам је непуних сат времена да је пређемо. На крају стазе смо сели у кафић-брвнару којој име не знам, али је зовемо „Код Владана“, и чекали остатак екипе, уз домаће специјалитете. Увече је одржано предавање, а потом и испит који су сви полазници успешно положили.
каменолома испод Чардака, последње у 2015. години. Обзиром да је остало још посла након такмичења, четворочлана екипа је отишла да заврши већи део тога. У плану је било да се постави остатак брзих алки на сидришта, да се испишу имена смерова, да се продуже два смера у високој стени, јер је остало још болтова и плочица, и наравно да се уклони сваки ризичан део на стени. Такође, трбало је скицирати и фотографисати стену, ради израде водича.
распремања, послужена је вечера, иако ресторан званично није радио, што нас је наравно орасположило. Раније смо легли да спавамо како би ујутру могли да устанемо на време, и урадимо што више посла.
имена свих смерова, и пребројимо копчања, а потом да се ја спустим изнад смерова којима фали по једна алка на сидришту. Радови су текли без проблема, Слоба и Борис су очистили све што је могло да се очисти, а потом је Слоба почео да опрема линију изнад смера „Новчаник“, извукавши је на неких 35 метара. Борис је сматрао да је боље да мени препусти опремање друге линије, тако да је након чишћења распремио своју линију и спустио се да помаже са земље. Исти дан је урађено скидање вишка болтова са смера „Утрнули“, а такође је чишћен део лево од њега, јер делује да је могуће избушити још један смер ту.
Слоба је преузео чишћење, а ја опремање. Михајло је радио на фотографисању и скицирању стене, успут бројећи копчања, а Борис је опремио још пар преосталих сидришта, и очистио остатак дела лево од „Утрнулог“. Након тога, њих двојица су стигли мало и да пењу, док смо Слоба и ја радили на стени. Све је текло нормално и сигурно, а онда је умор мало утицао на пар догађаја који су уследили. Слоба је завршио чишћење свог дела, и након што се спустио, отишао је са Борисом да пакује вишак опреме, а за то време је Михајло био на врху, чекајући да завршим опремање, и потом да размонтира сидришта. Сунце је већ почело да залази, али је био светло и могло је да се види без употребе лампе. Након што сам извукао више од три четвртине наставка линије изнад „Папаре“, спуштајући се ка доњем сидришту, наишао сам на огромну љуску коју је требало избећи са десне стране, и након четири болта, смер би био спојен у један, дужине око 37 метара.
Поставио сам болт неких два метра изнад љуске, на потпуно чврстом делу стене, а онда спуштајући се у ниво где могу да стојим на љусци, гледао где могу да поставим болт који ће бити сигуран. У принципу је све деловало чврсто, само је потребно било да се погоди за најбољи положај за копчање. Подигавши се пола метра, видео сам крушљив део ван смера, који сам хтео превентивно да очистим, јер је деловало да ће између два дугачка моћи да се опреми још један смер, и тад сам направио највећу грешку. Део који је био крушљив је држао повећи камен, који је до тад деловао потпуно компактно, и зато се нисам подигао пола метра изнад, мислећи да је једино што може да се одвали, крушљиви део ван смера. Када је кренуо крушљиви део, велики камен је изгубио свој ослонац, и кренуо директно на мене у висини главе. Брзом реакцијом сам успео да се одвојим ногама од стене, али је он
ипак пронашао пут до моје леве подлактице, која је била потпуно пресечена до кости.
Пример који се десио приликом опремања стене јасно показује да су рутина и умор можда два највећа узрока повреда, поред незнања и неискуства. Али и поред тога, јасно је да на личним грешкама највише може да се научи.
У периоду од 24. до 26. октобра 2014. године одржан је камп у Овчар бањи, намењен за спортске пењаче старости до 21. године, под покровитељством Планинарског савеза Србије. Иако је било најављено лоше време, није се могао померити датум, јер се у наредном периоду очекивало још лошије. Најављено је укупно 25 учесника, од тога 5 демонстратора, који су имали задатак да на терену поставе смерове и едукују млађе пењаче.
Овчар бањи око 19 часова, када је била договорена вечера, а потом и смештај по собама. Након тога је у склопу едукативног програма представљена област чворологије, где су присутни понављали чворове које су знали, и научили оне које нису.
сви надали да ће киша стати и да ће моћи да се пење. Увече је већина учесника отишла у термални базен на релаксацију, а после тога назад у дом на дружење и игре асоцијација које су савршено поправиле тмурну атмосферу из клисуре.
хладно и са ветром. Овог пута смо сви отишли на стену, где смо за учеснике кампа поставили смерове на „top rope“, а пар смерова смо опремили само комплетима како би могло да се води. Било је толико хладно да се у току пењања скоро нисмо могли ослањати на поузданост у прстима, јер их нисмо осећали, тако да смо пред свако пењање покушавали све да учинимо како би се загрејали, али није било превише успеха. Ипак, многи су успели да попну барем по нешто, а свима је боравак у природи пријао.
Истог викенда је у клисури одржано и вежбалиште у склопу летњег алпинистичког течаја који је организовала Комисија за алпинизам
ПСС, првенствено за припаднике Горске службе спасавања Србије, па су присутни могли да посматрају и уче о техникама извлачења палог партнера, техничког пењања, и др.
Пењалиште на Рајцу, подно врха Чардак, коначно је могло да буде отворено, и то у склопу Првенства Београда у спортском пењању на природним стенама. Нажалост, због касне организације такмичења, оно се није уврстило у Трофеј Београда, али се ове године научило шта треба поправити догодине.
Обзиром да је остало још посла након опремачке акције која је организована свега неколико дана пре такмичења, договорено је да у петак раније пођу Слободан Буловић и Милош Димић на Рајац како би опремили још један смер, и завршили започети на великом зиду, а поред тога, поставили сидришта и комплете на смерове. Остатак организаторске екипе требало је да стигне у петак вече на Рајац, како би у суботу све кренуло по плану. Ипак, временска прогноза није оманула. Негде око 16:00 је са Рајца стигао позив да тамо пада озбиљан град, и да прераста у тешки пљусак. Стена је била потпуно мокра, а сунце скоро зашло, што је значило да такмичење никако не може да се одржи следећег јутра јер је стена окренута ка северу, па смо сви знали да неће бити сува. Након консултације међу организаторима, договорено је да се ризикује и помери такмичење за недељу, што се показало као једини паметан потез.
и Радомира Микића, који су донели сидришта и остатак комплета. Прво што је примећено тог јутра је испуњено обећање Младена Драшкића, половина шуме која је била испред стене није више постојала. Донекле је то олакшало приступ, али је доста и нарушило изглед амбијента, који је раније био доста зеленији. Иако је механизација мало претерала, јер је требало само да прокрчи пут, а не да поруши сва стабла, сада на то није могло да се утиче. Стена која је претходног дана била потпуно мокра, сада је местимично била сува, и сви су се надали да ће до следећег јутра већина 
смерова бити пењива, али оних пар на великом зиду су били већ отписани као могући, тако да њих нису били постављени комплети. Слоба је избушио још један смер на самом почетку стене, и после тога су постављени преостали комплети као и већина сидришта. У вечерњим сатима стигло је двоје кола са такмичарима који су планирали да преноће у природи, а организаторска екипа се упутила у дом да одмори, и нестрпљиво дочека следећи дан.
У недељу је окупљање испред стене почело око 9 часова. Пристигло је 35 такмичара, 26 у мушкој и 9 у женској категорији, и након пријаве, у 10 часова је отворено такмичење. Било је пењиво 10 од 15 смерова, а оцене које су им додељиване ишле су од 5б до 7б. Инцидената током такмичења није било, због претходног темељног чишћења, али и због обазривости једног од такмичара, Жарка Јевремовића, који је приметио крушљив део у једном смеру, па је исти био моментално очишћен. Незадовољство су изразили многи такмичари јер је један смер остао неочишћен од маховине, па је морао бити скраћен на пола смера, обзиром да је добио назив „царство маховине“. Ипак, у току пењања ни један хват није одломљен, па тако нико није повређен.
Жене
Такмичар ПК „Победа“, Слободан Буловић, је заузео пето место. На такмичењу је било присутно укупно 6 клубова, а о сигурности присутних су бринула тројица припадника Горске службе спасавања Србије. За фер суђење су се побринула тројица судија, Милош Димић, Славо Глушчевић и Радомир Микић, који су имали проблематичан задатак на самом крају такмичења, када је такмичар Немања Чизмић у последњим секундама пре истека рока „ушао“ у смер, који је попео и тиме избио на прву позицију, што је резултовало негодовање другопласираног, али се на крају све спортски завршило.
У првом одласку, 11. септембра, организовали су се Славо Глушчевић, Слободан Буловић, Михајло Јовановић и Милица Тубин. Кренуло се у раним јутарњим сатима како би се што пре стигло на стену. Успут се свратило до Љига по доручак и намирнице, а онда даље пут Грађеника. Након изласка из села постоји стрма земљана узбрдица која редовно намучи скоро свако возило, па је морало да се гура, али смо пар стотина метара касније сви су били код стене. Задатци су били унапред подељени, Славо и Слоба да опремају, а Милица и Михајло да среде приступ стени који је тада представљала права џунгла дрвећа, жбуња, пузавица, трња и др. Првих сат времена је протекао у осматрању стене како би се пронашле најлогичније линије смерова, као и приступ до њих. Приступ стени је извршен одозго, кроз шуму, користећи дрва као штандове. Рађено је у десном делу стене, у наставку већ урађених смерова, да би сви били груписани. Прво се приступило чишћењу свега што је крушљиво, а налази се изнад смерова, како би сектор био што више безбедан за пењање. Славо се спустио до мале полице, одакле је наставио на стену испод, где је успео да опреми два смера, а Слоба је у првом силаску опремио једну линију, па је од сидришта тог смера траверзирао у лево како би спустио још једну линију другог смера. Када је наступио мрак, резултат тог дана су била четири опремљена смера. За то време, док су опремаоци бушили, Михајло и Милица су успешно пробили стазу до десног дела стене, користећи камења, кога има на претек у околини, за поплочавање пута.
Након рада, на позив мештана тог краја, екипа се придружила на вечери и дружењу, уз роштиљ, код цркве која се гради испод врха Чардак. Речено је да се може рачунати на њихову помоћ при даљем раду, јер им је стало да оживе тај крај. Након свега, у касним сатима, кренуло се пут Београда.
потребно доста чишћења пре тога, тако да се одустало у том тренутку. Пошто је одабрао краћу линију и брзо је завршио, Слоба је одлучно почео да опрема и 14 смер тог дана, али га је мрак у тој намери зауставио. Организација је била одлична, и урадило се доста, али је и довољно, јер је било завршено 13 смерова, док је четрнаестом фалило 3 болта, а петнаести још није био ни на помолу.
Смиљанићем отишла на велики зид да чисти, а ја сам отишао на бочни део са две пукотине за опремање.Убрзо након почетка радова, цео горњи део је био чист. Падало је камења и са њиховог и са мог дела стене. 
Целодневно сунце, и осо-муве су нам задавале муке. У каснијим поподневним часовима, тројка са великог зида, након одрађеног посла, спустила се да пење смерове, а ја сам висио до утрнућа, и тако више пута. У току бушења ми се десило да сам један болт укуцао за навој дубље него што је требало тако да након навијања није могла
ПК "Победа" 