Рекогносцирање кањона Ђетиње

IMAG2257Како су компликације око организације државног првенства у спортском пењању на природним стенама узимале маха, пребацујући све обавезе са ПК „Стари град“, који није имао уопште могућност да конкурише, на нас, тако је дошло време да се Слободан Буловић и ја упутимо ка Ужицу, где ће нас сачекати наш другар из клуба Никола Сретеновић, и показати нам са каквим је то стенама Ђетиња себе заштитила од погледа и приступа.

Никола Сретеновић, звани Џонка, био је носилац општег пројекта да се опреми нека од стена близу Ужица, како би пењачи тог града, и краја, добили своје пењалиште. Сматрајући да постоји могућност да се одржи неко од кола државног првенства у спортском пењању, договорено је да конкурише ПК „Стари град“, а да ПК „Победа“ буде суорганизатор. IMAG2232У практичном погледу, чланови Победе су имали задатак да среде саму стену, а екипа из Ужица да се бави дозволама, уређивању околине, контактирању спонзора, и др. Први план је пропао, али је остало да покушамо да направимо такмичење, у жељи да ужичани добију своје место за тренинг.

Изабрали смо средину недеље за одлазак, јер нам је тако најбоље одговарало због посла и факултета, па смо Слоба и ја у уторак вече, 28. априла, кренули ка Ужицу, и тамо стигли око 23 часа. Убрзо након што је аутобус ушао на станицу, стигао је и Џонка са другаром, па смо се након поздрава и паковања колима упутили ка насељу Татинац, где смо ноћили у кући једног од његових пријатеља. Кад смо кренули из Београда, већ сам рачунао како ћу се сручити у кревет чим стигнемо, али свеж ваздух и позитивна атмосфера су довели до тога да се разбудимо обојица, штавише, уместо Џонке и двојице домаћина, стигао је још један момак, а са њим и другарица, па смо непланирано направили седељку у правом планинском амбијенту, до касних сати. Чини ми се да смо легли негде око 2 часа после поноћи, деловало је већ да ће нам то пореметити буђење, али није.

IMAG2228Устали смо негде око 8 часова. Слоба је ставио воду за чај да се греје, а домаћин је био још у дубоком сну. Момак и девојка што су синоћ стигли, отишли су сат времена раније, а Џонка је са колима требало да стигне по нас. Око 9 часова нам је и превоз стигао, па након што сам преузео волан, нас тројица смо се упутили ка центру на комплет лепињу, а потом, покупивши локалног пењача Салета, до Читакове стене. Колима се стиже за свега пар минута од центра до стене, али се иде у круг, исто толико је потребно пешице, пешачком стазом поред реке.

Прва стена коју смо погледали је тзв. „Читакова“ стена. Налази се иза другог тунела, гледано од града, и по свом облику и квалитету је доста добра. Оно што није тако добро заправо је приступ самим смеровима. Централни део стене широк је неких 10-15 метара, и одатле је могуће повезати линије смерова до врха. Највиша тачка стене износи између 25-35 метара. Ипак, десни део стене, који поседује занимљиве линије, доста је компликованији за приступ. Први део је нека комбинација траве, земље и стене, и тако до висине од неких 8-9 метара, где постоји уска полица, која узлазном дијагоналом иде у лево, преко централног дела, до крајњег левог. Слоба је имао идеју да се направи неки приступ типа IMAG2234„via ferrata“, па да се са полице заправо воде смерови, а не са земље, са чиме се ја у старту нисам сложио. Предност ове стене је заиста њена ширина, која дозвољава опремању 20 смерова, а висина од око 30 метара пружа фину метражу за вођење. Такође, удаљеност од града је још један плус, али та три плуса су мала у односу на минус који стоји уз карактеристику приступа – стена је просто презахтевна за организацију државног првенства. Видно је било криво Џонки и Салету што је моја критика стене била негативна, па смо се договорили да уколико Комисија за спортско пењање ПСС-а одлучи да издвоји средства за Слобину идеју, ипак останемо при организцији такмичења, највише да би смо помогли ужичанима да се развије пењање у њиховом крају.

После прегледања Читакове стене, отишли смо до стене испод тврђаве, која се налази иза првог тунела гледано од града, што значи да је ближа центру Ужица. Стена за коју нисмо добили дозволу, а коју су многи хвалили, чак и махали некаквих пројектима старим више година изазвавши мало затезања око организације такмичења, испоставило се да има квалитет, IMAG2238али мени није изазвала претерано одушевљење. Не знам зашто, можда је нисам „оњушио“ како треба, иако је Слоба био поприлично пријатно изненађен.

Погледавши две примарне стене, кренули смо дубље у кањон да видимо каквих још блокова има, ради увида у потенцијал за државна првенства. Прво нам је задао муке ауто, који нисмо знали да упалимо јер постоји неки магнетни додатак за паљење. Испоставило се да смо га први пут упалили случајно, па смо сад морали да чекамо власника, заправо, Џонка га је чекао, а Слоба, Сале и ја смо кренли пешице у кањон. Обишли смо два блока поред реке који имају потенцијала за бушење, али не за оно што нама треба. Такође смо погледали једну лепу стену изнад пута, која сигурно може да прими 10ак смерова, али је доста лагана. Најтежа оцена би била можда око 7+. Ту нас је већ стигао ауто, па смо наставили даље до скретања за стену у шуми, коју сам пронашао годину дана раније са Радованом Буквићем. Успут смо обишли још пар локација, али ништа није било довољног капацитета за такмичење Надао сам се да ће стена у шуми бити боља опција него Читакова, па смо Сале, Слоба и ја кренули горе, док је Џонка са другаром остао код кола, јер није могао да пешачи.

11165123_10206500233521881_6271835237587755339_oНепуних 10 минута пешачења од пута уз брдо стиже се до стене у шуми. Иако одоздо делује масивно, у њеном подножју се теже сагледава капацитет јер је у шуми, па крошње не дозвољавају широк преглед, а такође је у два нивоа, или можда три, па се не може видети из подножја, шта се налази на другом степенику. Свеједно, стена има капацитета, за више од 20 смерова само у доњем делу. Постоје пукотине, превиси, плоче, кримпови, слопери, и др. Све што је потребно за такмичење, и више од тога. Оцене се могу низати од 5, па и ниже, до преко 10+. Сале је био прилично позитивно изненађен, јер раније није залазио у то брдо, а и Слоби се стена свидела, једино, није му се допало то што је „далеко“ од пута. Обишавши доњи део, решио сам да попнем неки лаганији прелаз до међутерасе, која је заиста велика, бар 20ак метара, и више у том делу. Горњи ниво је такође препун разних облика, а капацитета има, не знам тачно колико, јер нисмо обишли целу стену, али је сигурно да може 40 смерова укупно да се опреми, па вероватно и више од тога.

IMAG2260Спустили смо се до кола, и размотрили ситуацију у којој се налазимо. Прва стена јесте ближа граду, али је приступ компликован, док је друга даља, али са више потенцијала. Одлучили смо да препустимо КСП одлуку, па зависно од буџета да приступимо извођењу радова. До тад, остало нам је да чекамо, те смо се упутили поново ка Татинцу, успут оставивши Салета у граду. Док смо ми радили, домаћин је спремио ручак, пасуљ са печуркама, кобасице, салате, и наравно домаћу ракију. Може ли акција боље да се заврши? Саопштили смо Џонки како стоје ствари, и оставили на чекању, док не стигне даљи одговор и упутства од виших инстанци. Ми смо изразили искрену жељу да помогнемо при било каквом опремању ужичких стена. Са осмесима, и пуних стомака, у касне сате вратили смо се у Београд.

10482075_10206458928582854_1183623328875254533_oИзвештај: Радомир Микић

Фотографије: Радомир Микић, Слободан Буловић

Advertisements

Болдеринг фестивал „Крали Марко“ – Прилеп

IMAG1954Дуго очекивани међународни фестивал у Прилепу, назван по нашем митском (или не) јунаку Краљевићу Марку (на македонском „Крали Марко“), је коначно дошао на ред у периоду од 3-5. априла. Из Београда је у почетку планирала већа група пењача да се упути ка југу, у топлије крајеве, али је прогноза непосредно пред само такмичење најавила кишу, чак и снег, па су многи одустали. Ипак, они најупорнији имали су вере да ће прогноза погрешити, те су спаковали своје ранчеве и одлучили да ипак оду. Петорица су кренули колима, а још петоро у два таласа, аутобусом. Укупно десет такмичара из Србије, представници ПК „Победа“, СПК „Вертикал“ и СПК „Гранит“.

IMAG1913Ја сам се на такмичење упутио аутобусом са мојим незаменљивим партнером, Јеленом Јаковљевић, а наш други такмичар, Слободан Буловић, кренуо је дан раније колима са Жарком Јевремовићем, дугогодишњим пријатељем и председником СПК „Гранит“, и још тројицом његових такмичара. Не зна се да ли је било теже њима петорици, који су са препуним гепеком путовали, држећи још ранчеве у крилу, или нама који смо кренули у петак вече, да би након 11 часова пута стигли таман на почетак такмичења, онако неиспавани и раштимовани, након слетања Галеб превоза.

У Прилепу нас је сачекао Влада Трповски, председник спортско-пењачке федерације Македоније, па смо након јутарње кафице у центру Прилепа, у чувеном пењачком кафићу „Арт“, који је препун разних анегдота пењача из Словеније, Француске, Бугарске, Грчке, Италије, и шире, спаковали се у његов ауто, и упутили на локацију за пењање.

IMAG1981Такмичење је организовано на масиву поред самог града Прилепа, 550 километара јужно од Београда. Највиши врх Златоврв се налази на висини од 1422 мнв, а мало испод њега стари манастир Трескавец, који је скоро цео изгорео у пожару. Ипак, један монах и даље се бори и одржава службу како би манастир био отворен за молитву и посете.

Сектор који је био намењен за такмичарски део фестивала налази се свега стотинак метара од зидина манастира, гледано ка северу. А километрима у круг, на обронцима масива, могу се видети стотине хектара мањих и већих болдера, али такође и виших стена, неопремљених, на којима се могу вежбати алпинистички успони са традиционалном опремом.

IMAG1935Чим смо дошли на паркинг испред манастира, видели смо мноштво људи, пењача и посматрача, који су се спремали за такмичење. Било је ту такмичара из Француске, Словеније, Македоније и Србије. Нажалост Бугари, Грци, Хрвати и Италијани који су најавили долазак, одустали су због лоше прогнозе, јер су скоро сви планирали да остану после фестивала још целу недељу, а пошто су се предвиђале падавине, то им није ишло на руку. Мени, који сам први пут на неком међународном скупу, деловало је скоро као са неких пењачких филмова, можда је фалило мало више сунца да би тако заиста и било.

IMAG1932Након регистрације, преузели смо такмичарски лист, мајицу, кесице македонске варијанте мултивите, која је била један од спонзора такмичења, а онда се могао подићи шатор, и пошто није било времена за одмор, успутни оброк уз брзинско пресвлачење нас је довело на само отварање такмичења. Христо Белокапоски је био званични организатор такмичења, па нам је објаснио правила, и потом отворио фестивал.

Припремљена су била три болдер проблема за мушку категорију, сваки тежи од претходног, са хватовима који су представљали бонус (нешто као зона). Даме су имале два болдер проблема, на другим стенама. Ниска температура и умерено јак ветар су поприлично отежавали загревање пре самог пењања, али је уз доста слојева сваки такмичар успео некако да спреми тетиве да издрже оно што их чека. Први болдер проблем није био много захтеван, оцене око 6а можда, и већина такмичара га је попела, као и Слоба и ја. Али други је већ успео да нас намучи мало више. Оцене око 6ц+ рецимо, улаз у плафону, па излаз на оборену плочу са кримповима, и после слоперасти прелаз на високи излаз самог болдера. 11075054_10206819268188872_647875893_nБио је тежак и технички и психички, јер је пад био поприлично незгодан, па се такмичари или нису усуђивали да изађу, или да скоче, па су морали да попну. У првом покушају сам успео да прођем бонус хват, али нисам изашао преко слопера даље. Други покушај је био чисто реда ради, јер су се прсти толико охладили да буквално нисам осећао шта држим. За разлику од мене, Слоба је успео да се избори са проблемом и да га попне.

Правило је налагало да само они који су попели прва два болдера иду у финалну борбу, тако да је Слоба прошао даље, а ја са једним попетим и једним бонусом, остао сам да гледам. Поред њега у финале је ушао и Жарко, од представника из Србије, као још 7 других такмичара.

11141208_945640392143505_3963062787173977323_nБолдер проблем је био захтеван, веома. Улаз у плафону, па онда у пречкање преко брида, хватајући саме кримпове и контра дилфере, до велике слоперасте ивице. Ту је био детаљ, јер је изгледало немогуће да се пређе. Организатор је дао свима по четири покушаја, с тим што се радило у ротацији. У првом нико није прошао даље од ивице, али је у другом такмичар из Словеније пронашао два кримпа лево од слопера, тако да је то био једини начин да се изађе. Већ у следећем кругу је један од такмичара успео да одломи део доњег кримпа и тако отежао излазак, али је Словенац успео да попне и тако себи осигурао прво место. Том приликом је Слоба испао из другог круга финалне борбе, али је Жарко остао, и тако су обезбедили себи шесто и четврто место.

Нажалост, болдери за даме су били сасвим други, тако да нисам успео у потпуности да испратим такмичење у женској конкуренцији, али смо сви у више наврата бодрили једину представницу из Србије, Јелену Јаковљевић.

11134280_10206819274589032_418425007_nНакон завршетка такмичења, уследило је пењање болдера по избору. Првенствено су пењани болдери у истом сектору, а онда смо се колективно, након краћег ручка, упутили јужније, на сектор испод полеталишта параглајдериста, где је било буквално море стена, са погледом на Прилеп и околне планине као што су Ниџе, Кожуф, Козјак, Баба, Галичица, и др. Пењали смо у неком сектору који смо пронашли у водичу, проблеме оцена од 6а до 7а+, па и теже. Неки су нам легли као лакши, а неки су нас и намучили, док су они трећи остали непопети, са траговима наше крви на њима. Шаке су биле рањене, кожа поједена, али осмех није силазио са лица након што се пењање привело крају, кад је мрак већ почео да се ближи.

Увече је организовано проглашење победника у неком објекту, који је обична правоугаона ниска кућа, са дугачком трпезаријом, која у исто време представља и оставу за дрва, а у продужетку се налази кухиња коју смо користили за време камповања, али, нити је планинарски дом, нити је манастирски објекат. 11131941_10206819273549006_1936510318_nЗа разлику од напете борбе у мушкој конкуренцији, прво место у женској конкуренцији је филигранским стилом пењања освојила такмичарка СПК „Вертикал“, Јелена Јаковљевић, а друго и треће место су заузеле македонске такмичарке. У мушкој конкуренцији је прво место узео такмичар из Словеније, а на другом и трећем су се нашли македонски пењачи. Огранизатор је обезбедио дуксеве за прва три места, а мајице за четврту позицију, такође је обезбедио пиће и храну за све присутне, на журци, која је уследила након проглашења, и трајала до касних часова. Овом приликом се захваљујемо на одличној организацији, која би требала да научи и нас у Србији како да подигнемо ниво самих такмичења.

Неки су остали на журци и дружењу, а неки смо отишли и да спавамо, планирајући да недељу проведемо као пењачки дан. Ипак, не бива све као што се планира. Проблем хладноће који је мучио остале претходне ноћи решен је тако што су спавали у кући, поред пећи „бубњаре“. Јеца и ја нисмо имали тај проблем, али нас је нагиб терена намучио, па смо целе ноћи пузали по шатору како не би изашли на доњи излаз. Ипак, оно што нас је све шокирало, али и одушевило, десило се следећег јутра. Отворивши очи, видео сам нешто чудно на шатору, али сам мислио да сањам. Погледавши напољу, имао сам шта и да видим, све је било бело, са нешто више од 5 цм новог покривача. Прелеп призор, али је значио да неће бити пењања.?????????????

Убрзо након буђења смо се окупили поново у трпезарији где је била журка, и после доручка, договарали да ли да пењемо неке превисне болдере у нижим крајевима, или да смишљамо нову занимацију. Пошто је већина учесника из Србије остајала, организовали су се са осталим пењачима да се спусте у ниже крајеве, како би нашли сувље болдере, а Јеца и ја смо се одлучили на пешачку туру са свом опремом, до Прилепа, кроз стене, старим римским путем. Када смо већ били спремни за покрет, око поднева, снег у око камп зоне био је скоро истопљен, што је значило да је у нижим крајевим могуће пењање, али обзиром да смо имали аутобус у 19 часова, морали смо да кренемо ка Прилепу, док је Слоба са остатком већ увелико био на путу до болдера.

IMAG1991Пут кроз болдере ка сектору Камена баба, где смо иначе планирали да посетимо и другаре пењаче, води старим римским путем, са још видљивим остацима нечега што се може назвати данашњим ивичњаком, на појединим местима. У једном делу се пролази поред „беле чешне“, што је заправо бела чесма, само на македонском, а то је заиста извор далеко међу болдерима. За два сата се лаганом шетњом стиже до Прилепа, а сам крај пута је мало разочаравајућ, јер приближавањем цивилизацији, ђубрета је све више, али утисак са прелепог викенда је успео да надомести ружну слику прилепског предграђа. Успут нас је у више наврата ухватила киша, а већ у граду је падала без престанка, мада лагано.

?????????????На аутобус смо стигли, чак и поранили, па смо могли на миру да сумирамо утиске и планирамо даља заједничка путовања. Свакако ће болдери код Прилепа бити једно од тих акција.

Слоба је остао у прилепу још два дана, која ми је касније препричао на следећи начин:

„Било је хладно и облачно, али смо пењали болдер стене несмањеном страшћу наредних 2-3 сата на једном од сектора на локалитету Камена баба. Ту сам попео више болдера тежина од 6а до 6ц. Потом је почела да пада лагана киша, али нисмо много марили, и заједно смо се, цела пењачка екипа, преместили на друге делове сектора, у потрази за лепшим болдерима. Величина тог сектора је сигурно 2 пута 4 километра, тако да је број болдера импозантан, и визуелно несагледив!

IMAG1947Због кише и влаге на горњим деловима болдера прешли смо да пењемо превисе. У интернационалном друштву македонаца, словенаца, немаца и француза, попео сам један превисни, скоро плафонски 6ц болдер. Након краће паузе за ужину, кренули смо даље и стационирали се код једног од најлепших болдер стена у целом Прилепу, који у себи садржи више болдер линија које смо ту пели, јер је печуркасти облик стене пружио заштиту од кише. Пењао сам једну лепу линију, али нажалост нисам успео да је попнем тог дана. Након доброг пењања, отишли смо до ресторана македонске кухиње на специјалитете, да окрепимо тело, а душа је била задовољна пењањем. Увече смо се вратили у камп зону, да се згрејемо уз бубњару.

???????????????????????????????У понедељак је ситуација са снегом била идентична као у недељу. Знајући за другачије метеоролошке услове на нижој надморској висини, сишли смо неких 700м, близу самог града, и вратили се на сектор Камена баба. Попео сам једну средње тешку линију као загревање за тежак болдер проблем који нисам успео да попнем претходног дана. Након тога сам у неколико покушаја успео да попнем линију „Кокун“, тежине 7а. Задржали смо се на том сектору неко време, док је ветар постајао јачи, а температура све нижа. Пошто нам је било остало још можда око 2 сата пењања, прешли смо на сектор ближи аутомобилима, и ту вежбали разне проблеме, за сам крај пелепог викенда. Нашли смо један велики болдер који је имао неколико превисних линија, и ту сам попео још две, тежине 5ц и 6б. Недуго затим смо кренули пут аута, клопе, а касније и Београда“.

Извештај: Радомир Микић

Фотографије: Јелена Јаковљевић, Радомир Микић, Владимир Трповски

„Drytooling“ на Ади Циганлији

IMG_9233Леп дан у Београду је искоришћен на Ади Циганлији ради пењања симулације полигона суве стене који је направљен на већ постојећој стени. За сад постоје две линије смера, један на равној и потом на обореној плочи, а други преко плафона, знатно тежи. За хватове и газове су коришћене даске, негде шире, да могу две алатке да се поставе, а негде уже. Сама идеја је доста добро урађена, и добро је да је уопште покренута, али још доста мора да се ради на усавршавању и развијању започетог.

Поред самог пењања, и вежбања одређених техника, поновљена је техника извлачења палог партнера, тзв. „Ст. Бернард“. Вежбалиште је протекло успешно, а после се продужило на већ познати „Бродић“.

11076903_792713930776541_352484101_nИзвештај: Радомир Микић

Фотографије: Марко Миловановић

Семинар спасавања у зимским условима – Стара планина

starapl2015_gss_15У периоду од 13. до 17. фебруара 2015. године је у организацији Горске службе спасавања Србије био реализован Семинар спасавања у зимским условима, на Старој планини. Учесници семинара су имали прилике да прођу кроз следеће теме, практично и теоријски: опасности у планини зими, снег и лавине, организација лавинске претраге, указивање помоћи унесрећеном у лавини, природна и вештачка сидришта, евакуација повређеног у технички захтевним условима, хипотермија, руковање са уређајима за претрагу у лавинама, и др. Такође, у склопу семинара је био одржан и курс турно скијања, па су сви заинтересовани могли да слушају предавања о турно опреми, а они који су желели, могли су и да се опробају у турно скијању по неуређеним, али и уређеним теренима у околини Бабиног зуба.

starapl2015_gss_06У петак се из Београда упутила колона аутомобила ка Кални, где је требало да се сусретнемо са још једним тимом из Бора, а потом до села Црни врх, где је био обезбеђен смештај у приватној кући. Ујутро је дошло још петоро учесника семинара, тако да је било преко 25 људи, заједно са инструкторима.

Подељени смо били у три тима, тако да је на свакој тачки starapl2015_gss_10било по пет полазника семинара, и два или више инструктора. Прва два дана се радило на практичном показивању у периоду од 8 ујутро до 4 поподне. Радне тачке су биле у масиву Бабиног зуба, тако да смо скоро цео дан провели у хладу, што је свима помало напорно пало, обзиром да смо се релативно мало кретали, тако да нисмо били загрејани. Након практичног дела, организован је био ручак, а потом и предавања у вечерњим часовима. Након предавања, сви који су желели, могли су да се прикључе планинарима Победе који су били смештени у Кални, на вечерњем дружењу.

starapl2015_gss_19У недељу је такође рађено као и претходног дана, само на осунчаном делу планине, тако да је било много пријатније за рад. Усавршавале су се технике, радило се на различитим типовима сидришта у снегу, системима за извлачење, евакуација помоћу носила УТ 2000, потом сондирању и препознавању пронађеног објекта, начину приласка повређеном, бежању из лавинозног подручја у случају потребе, употреби лавинског бипера и RECCO система за претраге, и др. Увече је такође организовано предавање, а потом наравно и дружење, и пуштање филмова из области које су се радиле на семинару.

starapl2015_gss_22Понедељак је био дан за вежбу, која је подразумевала да се практично примени све што смо претходних дана радили. Инструктори су отишли на терен припремајући лавинозни терен, а полазници семинара су били на паркингу Бабиног зуба, чекајући позив преко станице. Одабравши вођу спасилачке екипе, и поделивши се у тимове, припремили смо опрему и чекали. Након сат времена је уследио позив преко станице, који је гласио: „ГСС Стара планина, имамо лавину. Након изласка Коњарника, лево ка Миџору. Непознат број скијаша је захваћен“. Пријало нам је то, јер смо се укочили чекајући, иако је помало збунио присутне скијаше, па смо им објаснили да је вежба у питању.starapl2015_gss_21

Уиграни, у две колоне, стигли смо за мање од 4 минута до лавинозног терена, што је пријатно изненадило све присутне. Технички тим је радио на систему за извлачење повређеног, док је медицински тим, заједно са претражним тимом почео да трага за унесрећенима. У вежби је био затрпан један инструктор, и два ранца са уређајима који су симулирали затрпане скијаше. Такође, био је присутан један инструктор који је симулирао успаниченог скијаша, који је наводно видео лавину која му је затрпала девојку. То је урађено наменски да ствара панику, и научи спасиоце како да се изборе са онима који стварају панику и ометају рад спасилачке акције.starapl2015_gss_18

Након брзе претраге, нађен је затрпани спасилац, и потом је уследило пружање прве помоћи, и евакуација повређеног. За то време, остатак претражне екипе је наставио да претражује лавину за осталим затрпаним скијашима.

Вежба се завршила око 14 часова, и потом је уследио дебрифинг о позитивним детаљима, и оним који морају да се поправе. Установљено је да је било доста ситнијих пропуста, али обзиром да је први пут свима да се сусретну са таквом вежбом, доста добро је изведена.

starapl2015_gss_07Када се вежба завршила, уследило је слободно време, које је било предвиђено за скијање, турно скијање, индивидуални тренинг, одмор, дружење, шта год, до вечерњих часова, када је било предвиђено последње предавање, а потом и писмени део испита.

Ја сам се лично одлучио за турно скијање. Било нас је нешто више од 10 заинтересованих, тројица нас, инструктор на курсу, Никола Рабреновић, Михајло Јовановић, и ја, кренули самостално, јер су други остали да се одморе после вежбе. Оптимистично смо кренули директно уз црну стазу Сунчане долине, и иако нисмо очекивали да ће нам крзна starapl2015_gss_23издржати, успели смо да се попнемо, са мањим проблемима које су Михајлу задавала крзна. Потом смо гребеном Бабиног зуба дошли до истоимене стазе, коју смо спустили до везне, и даље ка Јабучком равништу. Ту смо скинули крзна, и у сам залазак сунца спустили црвену стазу до дома Фалкенштајнер. Укупна дужина туре је око 5 километара, и требало нам је непуних сат времена да је пређемо. На крају стазе смо сели у кафић-брвнару којој име не знам, али је зовемо „Код Владана“, и чекали остатак екипе, уз домаће специјалитете. Увече је одржано предавање, а потом и испит који су сви полазници успешно положили.

Уторак је такође био предвиђен за слободне активности10991168_648358061936087_5809470204811276991_n
до 14 часова, а потом паковање опреме, и полазак ка Београду где смо стигли у вечерњим часовима.

Напоменуо бих да је цео курс био организован и финансиран од стране Горске службе спасавања Србије.

Извештај: Радомир Микић

Фотографије: ГСС Србије

Опремање каменолома испод Чардака

У периоду од 7. до 9. новембра је организовано уређивање??????????????????????????????? каменолома испод Чардака, последње у 2015. години. Обзиром да је остало још посла након такмичења, четворочлана екипа је отишла да заврши већи део тога. У плану је било да се постави остатак брзих алки на сидришта, да се испишу имена смерова, да се продуже два смера у високој стени, јер је остало још болтова и плочица, и наравно да се уклони сваки ризичан део на стени. Такође, трбало је скицирати и фотографисати стену, ради израде водича.

У петак смо кренули из Београда, и увече смо стигли у дом. Није било никога, тако да смо уживали у тишини, и споља, и изнутра. Смештај је био организован у таванском делу, у врећама за спавање, а убрзо након ???????????????????????????????распремања, послужена је вечера, иако ресторан званично није радио, што нас је наравно орасположило. Раније смо легли да спавамо како би ујутру могли да устанемо на време, и урадимо што више посла.

Субота је била савршена за рад, није било ни много сунца, а ни облака, тако да је температура одговарала свима. На стени смо били доста рано, и одмах поделили индивидуалне задатке. Прво што смо приметили је да је Младен Драшкић очистио скоро целу површину испред стене, тако да сва шума која је била испред стене, сад не постоји, и ту је велика равна чистина. Борис и Слоба су били задужени да се спусте изнад смерова „Папара“ и „Новчаник“, и након чишћења свега што је ризично, продуже смерове са постојећих сидришта, до највише безбедне пењиветачке. Михајло и ја смо били на земљи, и имали смо задатак да испишемо ???????????????????????????????имена свих смерова, и пребројимо копчања, а потом да се ја спустим изнад смерова којима фали по једна алка на сидришту. Радови су текли без проблема, Слоба и Борис су очистили све што је могло да се очисти, а потом је Слоба почео да опрема линију изнад смера „Новчаник“, извукавши је на неких 35 метара. Борис је сматрао да је боље да мени препусти опремање друге линије, тако да је након чишћења распремио своју линију и спустио се да помаже са земље. Исти дан је урађено скидање вишка болтова са смера „Утрнули“, а такође је чишћен део лево од њега, јер делује да је могуће избушити још један смер ту.

У недељу је остало да се опреми линија изнад „Папаре“, и очисти део стене лево од њега, рачунајући да је и ту могуће продужити смер „Несвршени“. ???????????????????????????????Слоба је преузео чишћење, а ја опремање. Михајло је радио на фотографисању и скицирању стене, успут бројећи копчања, а Борис је опремио још пар преосталих сидришта, и очистио остатак дела лево од „Утрнулог“. Након тога, њих двојица су стигли мало и да пењу, док смо Слоба и ја радили на стени. Све је текло нормално и сигурно, а онда је умор мало утицао на пар догађаја који су уследили. Слоба је завршио чишћење свог дела, и након што се спустио, отишао је са Борисом да пакује вишак опреме, а за то време је Михајло био на врху, чекајући да завршим опремање, и потом да размонтира сидришта. Сунце је већ почело да залази, али је био светло и могло је да се види без употребе лампе. Након што сам извукао више од три четвртине наставка линије изнад „Папаре“, спуштајући се ка доњем сидришту, наишао сам на огромну љуску коју је требало избећи са десне стране, и након четири болта, смер би био спојен у један, дужине око 37 метара.??????????????????????????????? Поставио сам болт неких два метра изнад љуске, на потпуно чврстом делу стене, а онда спуштајући се у ниво где могу да стојим на љусци, гледао где могу да поставим болт који ће бити сигуран. У принципу је све деловало чврсто, само је потребно било да се погоди за најбољи положај за копчање. Подигавши се пола метра, видео сам крушљив део ван смера, који сам хтео превентивно да очистим, јер је деловало да ће између два дугачка моћи да се опреми још један смер, и тад сам направио највећу грешку. Део који је био крушљив је држао повећи камен, који је до тад деловао потпуно компактно, и зато се нисам подигао пола метра изнад, мислећи да је једино што може да се одвали, крушљиви део ван смера. Када је кренуо крушљиви део, велики камен је изгубио свој ослонац, и кренуо директно на мене у висини главе. Брзом реакцијом сам успео да се одвојим ногама од стене, али је онIMAG1285 ипак пронашао пут до моје леве подлактице, која је била потпуно пресечена до кости.
Уследила је мучна акција самоспасавања, а на земљи су били спремни Слоба, Михајло и Борис, са медицинским материјалном да ми укажу прву помоћ, мислећи да је поред обилног крварења потребно и имобилисати руку. Присебност, тренинзи и усавршавања из протеклих година, помогли су нам свима да извршимо са потпуном сигурношћу све што је било до нас, а онда смо нас тројица кренули до Љига у болницу, док је Слоба остао да пакује опрему. Након што смо се сви спаковали у ауто, кренули смо пут Ургентног центра, јер је било потребно отићи на хируршко одељење ради санације ране. На крају је све санирано у најбољем реду, уз залагање колега из Горске службе спасавања Србије.

???????????????????????????????Пример који се десио приликом опремања стене јасно показује да су рутина и умор можда два највећа узрока повреда, поред незнања и неискуства. Али и поред тога, јасно је да на личним грешкама највише може да се научи.

Посао на стени је завршен, осим пар болтова који фале да се споји дугачка линија „Папаре“. Простора има за још смерова, али о томе је потребно посебно размислити.

Извештај: Радомир Микић

Фотографије: Радомир Микић

Камп за младе и перспективне спортске пењаче – Овчар бања

IMAG1190У периоду од 24. до 26. октобра 2014. године одржан је камп у Овчар бањи, намењен за спортске пењаче старости до 21. године, под покровитељством Планинарског савеза Србије. Иако је било најављено лоше време, није се могао померити датум, јер се у наредном периоду очекивало још лошије. Најављено је укупно 25 учесника, од тога 5 демонстратора, који су имали задатак да на терену поставе смерове и едукују млађе пењаче.

У петак је било у плану да се окупимо у ресторану „Дом“ уkli su ra 009 Овчар бањи око 19 часова, када је била договорена вечера, а потом и смештај по собама. Након тога је у склопу едукативног програма представљена област чворологије, где су присутни понављали чворове које су знали, и научили оне које нису.

Субота је осванула магловита и хладна, пропраћена упорном ситном кишом. Дан уопште није био погодан за пењање, али смо се поделили, тако да је једна група ипак отишла на стену, иако је напољу било свега 5-6 степени, а друга група је кренула у пешачке туре у околини клисуре. Било је предложено да се оде и на врх Овчара, али су се kli su ra 031сви надали да ће киша стати и да ће моћи да се пење. Увече је већина учесника отишла у термални базен на релаксацију, а после тога назад у дом на дружење и игре асоцијација које су савршено поправиле тмурну атмосферу из клисуре.

За разлику од претходног дана, у недељу је сунце обасјавало стене у клисури, али је ипак било достаkli su ra 048 хладно и са ветром. Овог пута смо сви отишли на стену, где смо за учеснике кампа поставили смерове на „top rope“, а пар смерова смо опремили само комплетима како би могло да се води. Било је толико хладно да се у току пењања скоро нисмо могли ослањати на поузданост у прстима, јер их нисмо осећали, тако да смо пред свако пењање покушавали све да учинимо како би се загрејали, али није било превише успеха. Ипак, многи су успели да попну барем по нешто, а свима је боравак у природи пријао.

IMAG1193Истог викенда је у клисури одржано и вежбалиште у склопу летњег алпинистичког течаја који је организовала Комисија за алпинизамkli su ra 067 ПСС, првенствено за припаднике Горске службе спасавања Србије, па су присутни могли да посматрају и уче о техникама извлачења палог партнера, техничког пењања, и др.

Извештај: Радомир Микић

Фотографије: Радомир Микић, Ања Ивановић

Првенство Београда у спортском пењању на природним стенама – Рајац

???????????????????????????????Пењалиште на Рајцу, подно врха Чардак, коначно је могло да буде отворено, и то у склопу Првенства Београда у спортском пењању на природним стенама. Нажалост, због касне организације такмичења, оно се није уврстило у Трофеј Београда, али се ове године научило шта треба поправити догодине.

План је био да се такмичење одржи у суботу 27. септембра, јер је тог викенда на Рајцу традиционално организован „Дан чистих планина“ у организацији ПК „Победа“, који је окупио такмичаре у дисциплинама као што су орјентиринг, планинско трчање, планински бициклизам, навлачење конопца, а од ове године и спортско пењање. Наравно, неизоставне су биле многобројне пешачке туре које су са разних страна водиле на Рајац, а потом у дом „Чика Душко Јовановић“ на дружење. Субота је одабрана за такмичарски дан управо због тога да би они који су заинтересовани могли да остану и у недељу на Рајцу, али не бива све као што се претходно испланира.

???????????????????????????????Обзиром да је остало још посла након опремачке акције која је организована свега неколико дана пре такмичења, договорено је да у петак раније пођу Слободан Буловић и Милош Димић на Рајац како би опремили још један смер, и завршили започети на великом зиду, а поред тога, поставили сидришта и комплете на смерове. Остатак организаторске екипе требало је да стигне у петак вече на Рајац, како би у суботу све кренуло по плану. Ипак, временска прогноза није оманула. Негде око 16:00 је са Рајца стигао позив да тамо пада озбиљан град, и да прераста у тешки пљусак. Стена је била потпуно мокра, а сунце скоро зашло, што је значило да такмичење никако не може да се одржи следећег јутра јер је стена окренута ка северу, па смо сви знали да неће бити сува. Након консултације међу организаторима, договорено је да се ризикује и помери такмичење за недељу, што се показало као једини паметан потез.

Остатак организаторске екипе померило је свој одлазак за суботу ујутро, тако да су се тог дана Слоба и Милош код стене сачекали Бранка Недељковића??????????????????????????????? и Радомира Микића, који су донели сидришта и остатак комплета. Прво што је примећено тог јутра је испуњено обећање Младена Драшкића, половина шуме која је била испред стене није више постојала. Донекле је то олакшало приступ, али је доста и нарушило изглед амбијента, који је раније био доста зеленији. Иако је механизација мало претерала, јер је требало само да прокрчи пут, а не да поруши сва стабла, сада на то није могло да се утиче. Стена која је претходног дана била потпуно мокра, сада је местимично била сува, и сви су се надали да ће до следећег јутра већина 5 DSCF6119смерова бити пењива, али оних пар на великом зиду су били већ отписани као могући, тако да њих нису били постављени комплети. Слоба је избушио још један смер на самом почетку стене, и после тога су постављени преостали комплети као и већина сидришта. У вечерњим сатима стигло је двоје кола са такмичарима који су планирали да преноће у природи, а организаторска екипа се упутила у дом да одмори, и нестрпљиво дочека следећи дан.

14-DSCF6131У недељу је окупљање испред стене почело око 9 часова. Пристигло је 35 такмичара, 26 у мушкој и 9 у женској категорији, и након пријаве, у 10 часова је отворено такмичење. Било је пењиво 10 од 15 смерова, а оцене које су им додељиване ишле су од 5б до 7б. Инцидената током такмичења није било, због претходног темељног чишћења, али и због обазривости једног од такмичара, Жарка Јевремовића, који је приметио крушљив део у једном смеру, па је исти био моментално очишћен. Незадовољство су изразили многи такмичари јер је један смер остао неочишћен од маховине, па је морао бити скраћен на пола смера, обзиром да је добио назив „царство маховине“. Ипак, у току пењања ни један хват није одломљен, па тако нико није повређен.

Било је оборених плоча, пукотина, превиса, слопера, кримпова, смерова који су одлични за загревање, као и оних који су намучили и најбоље пењаче. И након осмочасовног надметања, стање на табели је било следеће:

 2 DSCF61501 dscЖене

  1. Јелена Јаковљевић, СПК „Вертикал“
  2. Милена Гавриловић, ПК „Гекон“
  3. Милица Тубин, СПК „Вертикал“ и Драгана Мирјанић, ПК „Гекон“

Мушкарци

  1. Немања Чизмић, ПК „Climbing tribe“
  2. Лазар Стефановић, ПК „Pentrax“
  3. Жарко Јевремовић, СПК „Вертикал“

9 DSCF6036Такмичар ПК „Победа“, Слободан Буловић, је заузео пето место. На такмичењу је било присутно укупно 6 клубова, а о сигурности присутних су бринула тројица припадника Горске службе спасавања Србије. За фер суђење су се побринула тројица судија, Милош Димић, Славо Глушчевић и Радомир Микић, који су имали проблематичан задатак на самом крају такмичења, када је такмичар Немања Чизмић у последњим секундама пре истека рока „ушао“ у смер, који је попео и тиме избио на прву позицију, што је резултовало негодовање другопласираног, али се на крају све спортски завршило.

Организација овог такмичења је све који су учествовали у њој научила многим битним стварима, а српском пењању донела 15 нових смерова:

  1. Вуница 6-
  2. Атеиста 7-
  3. Бабина папуча 7-
  4. Бадњак 7-
  5. Е7 8+7 DSCF6107
  6. Утрнули 8
  7. Нонијус 8+
  8. Гранит је гранит 8+/9-
  9. Екстази
  10. Динамит 8 (екстензија, пројекат)
  11. Корњача (пројекат)
  12. Минут до 12 (пројекат)
  13. Новчаник (пројекат)
  14. Папара (пројекат)
  15. Несвршени (пројекат)

Извештај: Радомир Микић

Фотографије: Радомир Микић, Славо Глушчевић