Рекогносцирање кањона Ђетиње

IMAG2257Како су компликације око организације државног првенства у спортском пењању на природним стенама узимале маха, пребацујући све обавезе са ПК „Стари град“, који није имао уопште могућност да конкурише, на нас, тако је дошло време да се Слободан Буловић и ја упутимо ка Ужицу, где ће нас сачекати наш другар из клуба Никола Сретеновић, и показати нам са каквим је то стенама Ђетиња себе заштитила од погледа и приступа.

Никола Сретеновић, звани Џонка, био је носилац општег пројекта да се опреми нека од стена близу Ужица, како би пењачи тог града, и краја, добили своје пењалиште. Сматрајући да постоји могућност да се одржи неко од кола државног првенства у спортском пењању, договорено је да конкурише ПК „Стари град“, а да ПК „Победа“ буде суорганизатор. IMAG2232У практичном погледу, чланови Победе су имали задатак да среде саму стену, а екипа из Ужица да се бави дозволама, уређивању околине, контактирању спонзора, и др. Први план је пропао, али је остало да покушамо да направимо такмичење, у жељи да ужичани добију своје место за тренинг.

Изабрали смо средину недеље за одлазак, јер нам је тако најбоље одговарало због посла и факултета, па смо Слоба и ја у уторак вече, 28. априла, кренули ка Ужицу, и тамо стигли око 23 часа. Убрзо након што је аутобус ушао на станицу, стигао је и Џонка са другаром, па смо се након поздрава и паковања колима упутили ка насељу Татинац, где смо ноћили у кући једног од његових пријатеља. Кад смо кренули из Београда, већ сам рачунао како ћу се сручити у кревет чим стигнемо, али свеж ваздух и позитивна атмосфера су довели до тога да се разбудимо обојица, штавише, уместо Џонке и двојице домаћина, стигао је још један момак, а са њим и другарица, па смо непланирано направили седељку у правом планинском амбијенту, до касних сати. Чини ми се да смо легли негде око 2 часа после поноћи, деловало је већ да ће нам то пореметити буђење, али није.

IMAG2228Устали смо негде око 8 часова. Слоба је ставио воду за чај да се греје, а домаћин је био још у дубоком сну. Момак и девојка што су синоћ стигли, отишли су сат времена раније, а Џонка је са колима требало да стигне по нас. Око 9 часова нам је и превоз стигао, па након што сам преузео волан, нас тројица смо се упутили ка центру на комплет лепињу, а потом, покупивши локалног пењача Салета, до Читакове стене. Колима се стиже за свега пар минута од центра до стене, али се иде у круг, исто толико је потребно пешице, пешачком стазом поред реке.

Прва стена коју смо погледали је тзв. „Читакова“ стена. Налази се иза другог тунела, гледано од града, и по свом облику и квалитету је доста добра. Оно што није тако добро заправо је приступ самим смеровима. Централни део стене широк је неких 10-15 метара, и одатле је могуће повезати линије смерова до врха. Највиша тачка стене износи између 25-35 метара. Ипак, десни део стене, који поседује занимљиве линије, доста је компликованији за приступ. Први део је нека комбинација траве, земље и стене, и тако до висине од неких 8-9 метара, где постоји уска полица, која узлазном дијагоналом иде у лево, преко централног дела, до крајњег левог. Слоба је имао идеју да се направи неки приступ типа IMAG2234„via ferrata“, па да се са полице заправо воде смерови, а не са земље, са чиме се ја у старту нисам сложио. Предност ове стене је заиста њена ширина, која дозвољава опремању 20 смерова, а висина од око 30 метара пружа фину метражу за вођење. Такође, удаљеност од града је још један плус, али та три плуса су мала у односу на минус који стоји уз карактеристику приступа – стена је просто презахтевна за организацију државног првенства. Видно је било криво Џонки и Салету што је моја критика стене била негативна, па смо се договорили да уколико Комисија за спортско пењање ПСС-а одлучи да издвоји средства за Слобину идеју, ипак останемо при организцији такмичења, највише да би смо помогли ужичанима да се развије пењање у њиховом крају.

После прегледања Читакове стене, отишли смо до стене испод тврђаве, која се налази иза првог тунела гледано од града, што значи да је ближа центру Ужица. Стена за коју нисмо добили дозволу, а коју су многи хвалили, чак и махали некаквих пројектима старим више година изазвавши мало затезања око организације такмичења, испоставило се да има квалитет, IMAG2238али мени није изазвала претерано одушевљење. Не знам зашто, можда је нисам „оњушио“ како треба, иако је Слоба био поприлично пријатно изненађен.

Погледавши две примарне стене, кренули смо дубље у кањон да видимо каквих још блокова има, ради увида у потенцијал за државна првенства. Прво нам је задао муке ауто, који нисмо знали да упалимо јер постоји неки магнетни додатак за паљење. Испоставило се да смо га први пут упалили случајно, па смо сад морали да чекамо власника, заправо, Џонка га је чекао, а Слоба, Сале и ја смо кренли пешице у кањон. Обишли смо два блока поред реке који имају потенцијала за бушење, али не за оно што нама треба. Такође смо погледали једну лепу стену изнад пута, која сигурно може да прими 10ак смерова, али је доста лагана. Најтежа оцена би била можда око 7+. Ту нас је већ стигао ауто, па смо наставили даље до скретања за стену у шуми, коју сам пронашао годину дана раније са Радованом Буквићем. Успут смо обишли још пар локација, али ништа није било довољног капацитета за такмичење Надао сам се да ће стена у шуми бити боља опција него Читакова, па смо Сале, Слоба и ја кренули горе, док је Џонка са другаром остао код кола, јер није могао да пешачи.

11165123_10206500233521881_6271835237587755339_oНепуних 10 минута пешачења од пута уз брдо стиже се до стене у шуми. Иако одоздо делује масивно, у њеном подножју се теже сагледава капацитет јер је у шуми, па крошње не дозвољавају широк преглед, а такође је у два нивоа, или можда три, па се не може видети из подножја, шта се налази на другом степенику. Свеједно, стена има капацитета, за више од 20 смерова само у доњем делу. Постоје пукотине, превиси, плоче, кримпови, слопери, и др. Све што је потребно за такмичење, и више од тога. Оцене се могу низати од 5, па и ниже, до преко 10+. Сале је био прилично позитивно изненађен, јер раније није залазио у то брдо, а и Слоби се стена свидела, једино, није му се допало то што је „далеко“ од пута. Обишавши доњи део, решио сам да попнем неки лаганији прелаз до међутерасе, која је заиста велика, бар 20ак метара, и више у том делу. Горњи ниво је такође препун разних облика, а капацитета има, не знам тачно колико, јер нисмо обишли целу стену, али је сигурно да може 40 смерова укупно да се опреми, па вероватно и више од тога.

IMAG2260Спустили смо се до кола, и размотрили ситуацију у којој се налазимо. Прва стена јесте ближа граду, али је приступ компликован, док је друга даља, али са више потенцијала. Одлучили смо да препустимо КСП одлуку, па зависно од буџета да приступимо извођењу радова. До тад, остало нам је да чекамо, те смо се упутили поново ка Татинцу, успут оставивши Салета у граду. Док смо ми радили, домаћин је спремио ручак, пасуљ са печуркама, кобасице, салате, и наравно домаћу ракију. Може ли акција боље да се заврши? Саопштили смо Џонки како стоје ствари, и оставили на чекању, док не стигне даљи одговор и упутства од виших инстанци. Ми смо изразили искрену жељу да помогнемо при било каквом опремању ужичких стена. Са осмесима, и пуних стомака, у касне сате вратили смо се у Београд.

10482075_10206458928582854_1183623328875254533_oИзвештај: Радомир Микић

Фотографије: Радомир Микић, Слободан Буловић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s